Studenti – Krug po Vojvodini, biciklom

Studenti su nakon svih vožnji po Srbiji (većina opisana ovde) 3. aprila 2025. pošli biciklima iz Novog Sada u Strazbur. Ovom biciklističkom vožnjom do Strazbura želimo pokazati istrajnost i posvećenost studenata u borbi za pravdu. Tokom puta, prolazićemo kroz različite gradove i opštine, prenoseći jasnu poruku da studenti ne odustaju i da će dosledno nastaviti borbu za pravednije društvo. Naš cilj je da se naš glas čuje širom sveta, da pokažemo jedinstvo u zalaganju za naša prava i da poručimo da ni udaljenost ni prepreke neće stati na put ostvarivanju naših zahteva. (Tura do Strazbura.pdf ) Više informacija na: https://turadostrazbura.rs/

Da krenem do Strazbura, nisam nameravao, pre svega zbog jakog tempa, ali iz činjenice da je ovo prevashodno trebalo da bude studentska vožnja, građani su viđeni kao podrška (o ovome će kasnije biti još reči). Zapravo ovo spominjem da se ne zaboravi, a tema ovog teksta je Krug po Vojvodini – vožnja od Novog Sada do Subotice i nazad. Za 17. maj zakazan je veliki protest u Subotici.

Kako glasi Uvod Plana biciklističke vožnje do Subotice (LINK ZA PDF)

Vožnja bicikala sa ciljem odlaska na protest koji se organizuje 17.5.2025. u Subotici. U dokument je uključen predlog rute, kao i predlog mesta za spavanje i pauze. Ideja je da na putu do protesta pokažemo građanstvu u manjim mestima solidarnost i ujedinjenost studenata. Ostale detalje potražite u Planu.

Studenti su pošli u Suboticu…

Vožnja se zove Krug po Vojvodini, ali za mene će biti samo Polukrug po Vojvodini. Nije mi bilo privlačno da vozom putujem do Novog Sada i vozim bicikl do Zrenjanina, vozio sam se tim krajem vrlo često (npr: Biciklom do Zrenjanina, Titelski breg biciklom (od Zr. do Titela),Vrdnik – Kovilj…). Preskočio sam tako prvi dan vožnje i 16. maja krenuo iz Vršca vozom do Pančeva. Nakon veoma duge pauze (tokom izgradnje pruge Beograd – Novi Sad) ponovo funkcioniše voz na liniji Zrenjanin – Pančevački most (zašto ne do Prokopa, nije mi poznato). U Pančevu sam sačekao voz za Zrenjanin i jedva smestio bicikl. Nešto manje od deset Beograđana krenulo je na isti put kao i ja, drugog dana.

Stigosmo u Zrenjanin gde su nas na Tehničkom fakultetu sačekali studenti domaćini i oni koji su prethodni dan vozili iz Novog Sada. Ne mogu a da ne spomenem da je ovo moj matični fakultet na kojem sam davno, davno završio studije i za koji me vezuju mnoge lepe, ali i poneka ne baš lepa uspomena (ono kad padneš na ispitu 😊). Danas sve izgleda mnogo drugačije, a u novonastalim okolnostima verujem i još drugačije nego inače. Ima hrane, vode, toaleti čisti, mada je mnogo ljudi provelo noć u zgradi fakulteta. Odlična atmosfera, ali nikako da krenemo… Na ovo sam se već navikao, pojedini studenti vole da spavaju malo duže. Sačekali smo spavalice i oko 11 sati pošli na put.

Rocky podržava studente

Biciklističkom stazom koja povezuje Zrenjanin i Temišvar (Zrenjanin – Temišvar biciklističkom stazom) veoma brzo stižemo u Žitište. Tu nas očekuju građani i nezaobilazni Rocky. Prethodni put kada sam vozio sa studentima bila je petnaestominutna tišina, u Žitištu je sada nažalost šesnaestominutna, preminuo je Vukašin C.

Lepo vreme, nasmejani studenti, prijatna vožnja, kratka pauza u selu Torak, stižemo u Banatsko Karađorđevo. Osećaj je kao da smo na seoskoj slavi, hrane, pića, kafe (meni značajno), muzika, mladi, stari… Prostor iza mesne zajednice je vrlo lepo uređen, tu su klupe, stolovi, baštice, trava, drveće, cveće… Jako lepo. Više od sat vremena provodimo ovde u druženju. Nedugo zatim stižemo u Aleksandrovo. Selo se nekada zvalo Velike Livade, svojevremeno je važilo za najlepše selo Banata. Livađani (kako sebe zovu) su pripremili bogat doček, a nismo vozili ni 7km. U dobrom društvu proveli smo gotovo još sat vremena.

Vožnja, kratka pauza u  Vojvoda Stepi, nastavljamo do Srpske Crnje. Odmor u rodnom mestu Đure Jakšića, pola sata uz skroman doček, nastavljamo… Malo smo pojačali tempo, već se smrkava, dočekuju nas Novi Kozarci. Nakon samo 6 kilometara sledi nam veoma, rekao bih, euforičan doček i u Banatskom Velikom Selu. Već je padao mrak, mi smo bili radosni da se bližimo cilju, a domaćini su nas baš veselo dočekali. Ne zadržavamo se dugo, treba stići pre mraka. Ipak, u Kikindu stižemo tek u 9 sati, mrak je, ali trg je pun… dobra atmosfera, podela majica sa zanimljivim natpisom. Oko 10 sati sam u odličnom smeštaju/hotelu u centru Kikinde. Kakav dan, od Vršca, vozom do Pančeva, Zrenjanin, 100 kilometara vožnje koja je prošla kao tren i evo, Kikinda, laku noć!    

Drugi dan, druga priča

Korektan doručak u hotelu pa na trg u 9 sati… po običaju studenti se ne žure, pošli smo u vožnju tek u 10:30. Kad se ovako kasni, onda se vozi bez pauza (posebno, ako vas niko ne očekuje/dočekuje). Činjenica da smo očekivani u Subotici u neko dogledno vreme čini da smo (potpuno neuobičajeno preskočili i 16-ominutnu tišinu). Nakon 25km, pauza u Padeju i to na benzinskoj pumpi. Skrenuli smo nakon 10-ak kilometara sa glavnog puta da se pokažemo u Senti, ali i ovde nas gotovo niko nije dočekao. Iskreno, bilo je očekivano da nas dočekaju građani, zato smo i skretali sa glavnog puta, ali… moglo bi se reči ako vam je dobro, onda ništa ili još bolje:

Senta mi je inače bila česta destinacija i osećao sam se u njoj uglavnom lepo, ali ovaj put sam se malo razočarao. Prisetio sam se i jedne situacije tokom neke od prethodnih poseta (Biciklom do Bečeja (od Sente), Biciklom uz Tisu – Martonoš – Senta, Senta – Pačir, Kikinda – Senta). Ušao sam u pekaru da kupim doručak, ispred mene je kupac… prodavačica mu se obraća Izvolite, šta želite ili nešto slično na mađarskom, on čuti, ona ponavlja pitanje, on ne progovara. Ona mu se obraća na srpskom jeziku Izvolite, šta želite, on tada izgovara što je namerio da pojede/popije.

Meni se odmah obratila na srpskom?

Kako bi to Zabranjeno pušenje već otpevalo Pamtim to kao da je bilo danas.

Studenti i građani nas očekuju u Subotici, a mi vozimo…

Novih 25km do Kanjiže. Kanjižani su osvetlali obraz u ovoj biciklističkoj turi. Kako svoj grad sami nazivaju Grad tišine to je nadoknadilo i onaj podnevni izostanak tišine. Nastavljamo jakim tempom, 30km bez pauze, žurimo, ali pokazaće se da stižemo prerano. U ili na Paliću pauza pola sata, baš tako da ne poremetimo satnicu (kada je predviđen dolazak).

Još jedan, potpuno lični utisak, mi je ostao iz ove višednevne vožnje: juče je bilo dosta dočeka, euforije, pa se to nije tako osetilo. Danas je bilo samo vozi, vozi… Pa su neke stvari postale i očiglednije. Naime, sa nama su sada bili mnogi studenti (biciklisti) koji su putovali biciklima do Strazbura, zato sam to i pomenuo u uvodu. Njihovu muku, ali i uspeh kada su stigli do cilja verovatno je teško opisati, ali… nakon toga kao da su (po povratku) doživeli svojevrsni pad adrenalina. Verovatno su, sad u ovoj vožnji očekivali veću pažnju, reakciju na njihov podvig i uopšte nešto više. Deluje i da su malo povređeni situacijom da su tokom putovanja u Strazbur mediji veću pažnju posvetili novinaru TV Nove, profesoru i uopšte građanima koji su vozili i dočekivali, a ne njima koji su podneli najveći teret ove avanture. Možda grešim, ali to je zaista potpuno lični utisak.

Zašto ovo kažem; juče pred Kikindom, malo diskretnije, a danas vrlo otvoreno pred Suboticom zahtevali su od nas (građani i starije osobe) da se nađemo na kraju kolone, da se ne pojavljujemo u prvim redovima… U svim ranijim vožnjama sa studentima, ovo nije bila nazvaću je tako direktiva. Kad bolje razmislim, nikada se nisam gurao da budem među prvima, uvek je to bilo spontano, gde se nađeš. Stigosmo u Suboticu, nakon 110km, pre mraka.  

Subotica, kao i uvek sjajna

U Subotici je mene zato čekala moja posebna ekipa. Jelena, Nevena, Duška i Dule čitav dan su se šetali po Subotici, a sada su čekali bicikliste. Oni su bili isto tako iznenađeni: Pa, gde si ti? Prepustio sam studentima crveni tepih i zastao nešto ranije. Družili smo se tu nešto kratko, pošao sam u svoj smeštaj, koji je bio daleko od centra, istovremeno i vrlo loš. Samo to sam našao pošto je centar bio rasprodat zbog protesta. Kasno sam reagovao.

Međutim, lepo sam odspavao, popio kafu u centru Subotice i oko 10 sati došao do Politehničke škole. Studenti su lepo smešteni, toalet odličan, kuvar neki zabavan lik, a hrana odlična. Uskoro mi se pridružuje i Nevena i ona se prošvercovala za doručak kada je videla kako je lepo pripremljeno i postavljeno, šteta je ne pridružiti se studentima. Podela/dodela medalja, zajednička fotografija i pripreme za polazak. Ostatak moje posebne ekipe nam se pridružuje, kasnije. Lepo vreme, dobra atmosfera u i ispred Škole, nikome se ne polazi/odlazi, kao da znamo šta nas čeka (a kad bolje razmislim, biće da smo zaista i znali).

Dočekali smo podne i zajedno sa domaćinima odali poštu nastradalima i tek u pola jedan pošli put Sombora.

Čitav put kiša lije, bez prestanka

Kako smo napustili Suboticu, počela je kiša da promiče, a uskoro i da pada. Pauza negde kod Bajmoka, kiša pojačava. Što je kiša jača, to je i naš tempo snažniji. Nikada ne vozim 30km/h (osim na nizbrdici), a ovde smo se često bližili toj brzini. Tačno je i da nikad ne vozim po kiši, pamtim samo jedan/dva pljuska koje nisam mogao da izbegnem (S. Miletić i negde kod Zvornika, uz Drinu).  Što smo mi brži to je i kiša upornija, jača, a ubrzo vozimo i po oluji i gradu koji nas bukvalno bije. Ludilo totalno, često se smejem (a plakao bih). Ne zaustavljamo se više od 40 kilometara. Kada je kiša na trenutak stala, stali smo i mi.

Bilo je usput padova, jednu devojku je odvezla hitna pomoć (za nju sam siguran, a možda ih je bilo i više?). Bilo je to voziš, ne gledaš levo-desno, ništa ne pitaš, maksimalna koncentracija. Ja sam samo molio moj električni Blue Label i svu Bosch elektriku i elektroniku da izdrže. I izdržali su, hvala im do neba. Studenti se presvlače, ja ni ne pokušavam, sve mi je već mokro, a kiša nas očekuje i u nastavku puta.

Do Sombora i u samom Somboru, bez promene, kiša. Dočekuju nas studenti Pedagoškog fakulteta i svi bežimo u svoja skloništa. Imao sam sreće sa odličnim smeštajem. TA peć, mala pomoćna električna grejalica, fen, sve je radilo da me osuši… Za trajno pamćenje.

Ja ovde zatvaram polukrug, studenti nastavljaju do Novog Sada

Budim se u toploj i vlažnoj sobi, ali stvari su mi uglavnom suve. Odlazim na somborsku železničku stanicu, putujem do Novog Sada (ranžirna stanica). Biciklom do Petrovaradina, zadržavam se kratko – tišina ispred Instituta za zdravstvenu zaštitu dece i omladine Vojvodine. Medicinski radnici su izašli ispred svog Instituta, nisam mogao tek-tako da prođem.

Voz do Prokopa, pa do Vršca. Preko 300km vozom, 10-ak biciklom.

Citati su iz Zabavnika od 07. februara u rubrici Rekli su…o praštanju.

Zrenjanin – Kikinda -Subotica -Sombor, 16.05. – 19.05.2025.