Solun biciklom

Solun je bio moja naredna destinacija. Nakon što sam prošao celu Severnu Makedoniju, a pošao iz Vranja, sada je Grčka treća zemlja na mom putovanju.

Iz Severne u Centralnu Makedoniju

Mirno je uz jezero, sunce se pojavilo, vetra nema, biće ovo lep dan. Pred prodavnicom me zaustavlja lokalni pijanac koji je već u 15 do 7 pod gasom. Pitam se da li se i treznio od sinoć. Odakle si? Kažem: Vršac, Vojvodina, Srbija. Tu on poče priču kako nam je bilo lepo u Jugoslaviji, pomišljam da se možda nije ni treznio od kad Jugoslavije nema, ali tada ga i razumem 😊. Ne treba ni da naglašavam da se sve događa u glavnoj ulici Starog Dojrana koja se zove Maršal Tito!

Opet vrlo jednostavno prelazim oba granična prelaza i isto tako lagano i bez problema stižem u Kilkis. Namerno sam napustio glavni put pošto sam želeo da posetim Agios Georgios Cave, pećinu Svetog Đorđa. Kada sam stigao pred pećinu, problem; sic mi se odvojio od bicikla. Tačnije sic/sedište se nalazi na nekoj vrsti amortizera i nakon ko zna koliko vremena gornji deo se odvojio od cevi. Pošto se u cevi nalazi opruga, ona je jednostavno izbacila nosač sedišta/sica. Da ne udavim poštovanu čitateljku/poštovanog čitaoca, dobro sam se umastio, koristio neke nestandardne alate (kamen) da sve nekako složim i nabijem i potrošio sam dobrih sat vremena. Nije mi više bilo do pećine ☹. Nastavljam putovanje za Solun.

Negde usput ugledam manji bilbord sa ovom slikom i pada mi na pamet tricikl koji sam nabavio ovog leta i smešna ideja šta bih mogao da radim sa njim. Znam ja šta ću sa njim (link), ali ovo me je baš nasmejalo.

Solun počinje da se oseća

Nastavljam vožnju, na 55-om kilometru promašio sam put, shvatio sam to vrlo brzo, tako da se vraćam 2-3 kilometra i izlazim na pravi put. Izlaskom na taj put počinje da se oseća Solun, gužva je sve veća u saobraćaju, kamioni, avioni… Nakon još desetak km, saobraćaj prerasta u ludnicu. Maksimalna pažnja, put je prav, konstantno je nizbrdica što mi ipak olakšava kretanje, kad… Odjednom mi zadnji točak (a i ja sa njim) ode 30-ak santimetara u levu stranu, šta je sad? Čujem iza sebe lavež, shvatim da se pas zaleteo tako u mene da je udario u bicikl, bisage, pomerio me, ali verovatno i sam zbunjen onim što mu se dogodilo nije nastavio za mnom samo je počeo da laje. Uf. Baš neprijatno.

Prvo skretanje u levo, ka gradu. Bicikl ide levo, a sic, nastavlja pravo. Opet stajem. Ovde sam usavršio tehniku koja će me dovesti do mora. Izvadim sic sa sve cevi i udaram cev u beton, asfalt… i sve se ponovo fiksira. Još malo gužve, sada već gradske, shvatam da svi voze skutere, a bicikl niko, ali baš niko. Konačno, negde oko pola dva stižem na obalu, rivu, šetalište uz more. Ovde nema saobraćaja, ali postoji obeležena biciklistička staza i na njoj i biciklisti 😊. Nisam sam!

Stižem do Bele kule, dugo odmaram, mada sam vozio 90km, ovaj odmor je više psihički nego fizički. Vreme je da krenem u smeštaj.

Solun, oduvek velika zagonetka (bar, za mene)

Ranije sam precizirao lokaciju i snimio offline mapu Soluna i obeležio gde se nalazi smeštaj, znao sam da ću se penjati uzbrdo, ali šta je tu je. Bio je to povoljan izbor, dobar hostel i takva i cena – Krevet u 6-krevetnoj mešanoj spavaonici. Stižem na obeleženu lokaciju, tražim, tražim… gore, dole, levo, desno. Sedam u neku malu, lokalnu tavernu, poješću nešto, pa nastavljam. Nemam sreće, hrana će biti tek posle 5PM. Uh. Pitam za smeštaj, ne razumeju šta tražim.

Nastavljam potragu, jedan automehaničar, konstatuje da sam zbunjen i pita me šta tražim? Pokažem mu na telefonu smeštaj sa adresom, a on se nasmeje, shvatio je. Ja se muvam oko skvera, a moj smeštaj je u istoimenoj ulici, ali u naselju Agios Pavlos! Ukuca mi on to lepo u Google Maps, tapne na Directions i kaže vozi. Još 3-4 kilometra, gore-dole…ubi me Solun. Konačno u smeštaju. Odlično uređen i organizovan hostel, mnogo gostiju svih boja kože, bicikl u garaži i sve super.

Malo odmorim, pa konačno idem da jedem. Giros, nikad bolji, pivo, divota, vratio sam se u život. Šetam se do vrha brda na kojem se nalazi tvrđava i sa koje se pruža predivan pogled. Gotovo da sam spreman da vičem: Solun, pobedio sam, osvojio sam vrh!

Objašnjavam devojci na recepciji da rano ujutro (6h) treba da krenem na voz. To je problem, garažu mogu da mi otvore tek u 8 sati. Nudi mi da ga smestimo u bar u dvorištu hostela. Ne sviđa mi se ta ideja ☹. Dvorište je otvoreno prema ulici, a to je praktično stepenište ka tvrđavi na vrhu i prilično je prometno, možda noću nije tako, ali… Uspevam da je ubedim da bicikl unesem u prostoriju koju bih najbolje opisao kao lobi hostela. Na jedvite jade pristaje, a ja sam ponovo srećan!

Jutro u Solunu, popodne kupanje u moru

Lepo sam spavao u 6-krevetnoj mešanoj spavaonici. Napravio sam mali gaf, alarm me je budio u već spomenutom lobiju hostela, dok sam se ja razbuđivao u zajedničkom kupatilu, nadam se da nije nikoga probudio. Greškom sam ga stavio na Snooze.

Spuštam se u grad, doručak, pa na železničku stanicu. Ulazim u voz, sve funkcioniše super, ranije sam online kupio kartu, za bicikl ima mesta, nema gužve. Stižem u Larisu, to je najbliža tačka gde staje voz, a kojom ću se odvesti u Nies (objašnjeno ranije: link). Put dobar, ravan, nema gužve. Penjem se na prvo brdo, a zatim spuštam, stižem na autoput Solun – Atina, vozim se tzv. servisnim putem uz autoput. Ništa se ne dešava, ništa nema za videti, ali stižem na moreeee.

Novi uspon na brdo pre Niesa, na vrhu brda me pozdravljaju koze, malo zatim kornjača i nakon 95km stigao sam. Svi članovi moje porodice, Duška i Sotiris (naš domaćin) čekaju me ispred Vile Nies. Osećam se kao pobednik, ne etape već čitavog Tour de France-a.