Tur de fraNS x 2

Tur de fraNS je mnogo više od poznate trke Tour de France, to je vožnja za podršku studentima u blokadi u akciji 1.2. na 3 mosta. U pitanju su zapravo dve vožnje; u petak, 31.01.2025. u organizaciji studenata i 01.02.2025. u organizaciji udruženja Ulice za bicikliste (UZB). Naslov za ovaj tekst je pozajmljen sa transparenata koje su prvoga dana nosile studentkinje (mnoge slike su takođe pozajmljene sa društvenih mreža, bez posebne napomene).

Prethodne godine posećivao sam intenzivno biciklijade. Kada su studenti najavili pešačenje od Beograda do Novog Sada odmah mi je palo na pamet kako bi bilo zanimljivo pratiti ih biciklom…bio bi to nastavak poseta biciklijadama. Pomišljao sam na sopstvenu režiju, ali u poslednjem trenutku ipak su se pojavile gotovo istovremeno dve najave. Konstatovao sam ih u četvrtak u podne, brzo odlučio i počeo da se pripremam. Namerio sam da oba dana vozim, ali bio sam malo rezervisan; videću kako će biti u petak.

Nesvesni ljudi se ne bune, treba se osvestiti da bi se pobunili protiv jarma u kojem živimo.
Džordž Orvel, engleski pisac (1903-1950)

Nepokornost u očima svakog ko je čitao istoriju čovekova je prirodna vrlina. Kroz nepokornost i pobune načinjen je napredak.
Oskar Vajld, irski pisac (1854-1900)

tur de fraNS – prva vožnja

Ranim jutarnjim vozom odvezao sam se na Novi Beograd. Već na stanici upoznao sam Nemanju koji je došao iz Novog Sada da se biciklom vrati u isti. Ispred Muzeja savremene umetnosti već u pola 9 je bilo 50-ak biciklista, a sa svih strana su pristizali mladi i stari na biciklima. U 10 sati, kada smo pošli u vožnju bilo nas je više od 1000. Po podacima u medijima više od 1300 biciklista je krenulo u vožnju tur de fraNS. Čak sam i ja dao izjavu šta mi je plan (pogledati video).

Kada nepravda postaje zakon, tada otpor postaje dužnost.
Tomas Džeferson, američki predsednik (1743-1826)

Odlična organizacija od samog početka, policija ispred, iza biciklista su vozila za podršku, sa alatom, vodom, hranom. U koloni je i Hitna pomoć, pa čak i Vatrogasci. Prvi emotivni doživljaj je prolazak kroz centar Zemuna, mnogo okupljenih ljudi, tapšu, mašu, pozdravljaju. Studenti u biciklističkoj koloni otpozdravljaju, zvižde, bacaju pet najbližima. Divan osećaj. Nastavljamo ka Batajnici, ovde se ponavlja ista slika, juče su ovuda prošli studenti koji pešače ka Novom Sadu i građani spremno dočekuju nove prolaznike (ovaj put na biciklima). Po napuštanju Batajnice, tur de fraNS zastaje i u 11:52 sledi 15 minuta tišine za nastradale u Novom Sadu. Dopunjene su zalihe vode, podeljene čokoladice, kesice Vitamina C… Vreme je neočekivano lepo za 31. januar. Temperatura se povremeno približava i dvadesetom podeljku. Sunce, nema vetra. Vožnja u grupi je puna energije, a lepo vreme samo doprinosi odličnom raspoloženju.

Ništa na svetu ne obuzme čoveka brže od strasti otpora.
Fridrih Niče, nemački filozof (1844-1900)

Slede Nova i Stara Pazova i potom Inđija kao mesto nešto duže pauze. Ispred Srednje škole „Dr Đorđe Natošević“ ponovo puno građana, odlična atmosfera. Školski toaleti na tri sprata stavljeni su nam na raspolaganje, što je nakon 40km bicikliranja bilo zaista neophodno. Kamionom stižu lagani paketi (čokoladica, keks, voće, voda, bombone…) za sve učesnike. U Inđiji su noć proveli studenti koji pešače, tako da su Inđijci sad već iskusni domaćini.

Nastavak vožnje stopama istinskih heroja

Sada vozimo putem kojim su jutros prošli pešaci. Nakon pređenih 40km i noći provedene/prespavane na stadionu u Inđiji krenuli su ka Novom Sadu, a mi za njima. Ako su i biciklisti heroji, postoje oni koji su među njima/nama malo veći heroji. Registrovao sam tri (možda ih je bilo i više) devojke koje su čitav put prešle na rolerima. Moj utisak je da je to teže čak i od pešačenja, a od bicikliranja svakako. Na usponima koji slede imale su malu pomoć biciklista, ali junački su odvozili 80km.

Pobuna nije plemenita sama po sebi, već po onome što traži.
Alber Kami, francuski pisac (1913-1960)

Pobuna protiv tiranina je poslušnost Bogu.
Bendžamin Frenklin, američki državnik i pronalazač (1706-1790)

A JUNAK nad junacima je Relja petogodišnjak koji je vozio i odvezao ovu rutu kao pravi profesionalac, ozbiljno, posvećeno, verovatno ni sam nije bio svestan kakav je podvig sprovodio i izveo. Aleksa, Reljin otac koji ga je pratio na ovoj vožnji kaže:

“Pomislio sam – idemo, pa dokle stignemo. Ali, zaista ga je držala pažnja i prevazišao je pojedine krize, poput one pred Inđiju, kad je srećom bila i pauza. Dosta je pazio i na druge učesnike u vožnji, držao liniju najbolje što je mogao i mislim da su i drugi učesnici primetili koliko je zapravo fokusiran i ozbiljan u ovom pohodu.“

Vredi pročitati kompletan tekst na sajtu Novosadske biciklističke inicijative: Priča o malom Relji iz Beograda, koji je biciklom stigao do Novog Sada: Najmlađi biciklista u pratnji rekreativaca…

Čovek postaje slobodan svojom odlukom, otporom i nepristajanjem.
Meša Selimović, jugoslovenski i srpski pisac (1910-1982)

U Sremskim Karlovcima sustižemo studente koji pešače. Njih takođe prate vozila, traktori sa prikolicama punim ranaca i opreme… Oni pozdravljaju nas, mi njih dok prolazimo levom stranom kolovoza koju su nam oslobodili.

Vrhunac pun emocija i dirljiv do suza (ali stvarno)

Ovo su najdirljiviji i najemotivniji momenti ove vožnje. Kada bi mi neko sada ponudio da vozim Tour de France (koliko god to delovalo nemoguće), zahvalio bih mu se i odgovorio „Ne, hvala, bio sam 31. januara u Sremskim Karlovcima i ne postoji ništa veće i bolje od toga“. Hiljade građana u iščekivanju pešaka nas pozdravlja, prolazimo kroz špalir u kojem nas tapšu po leđima, uzvikuju; napred, bravo, poskakuju od radosti, dodaju voće, hranu, vodu… Reči su suvišne, neki dan kasnije sam pročitao: Zašto plačemo dok gledamo studente, bilo je baš tako! Neponovljivo.

Kada smo se dovezli u Petrovaradin, shvatio sam da smo zapravo ukrali šou studentima koji pešače. Doček je nešto što me kao uzornog pionira podseća na dočeke partizana u gradovima nakon pobede u II svetskom ratu. Zastave, parole, mnogo, baš mnogo ljudi, improvizovane tezge sa pitama od jabuka, od višnje… domaćih peciva, vode, sokova, jabuka, narandži, banana… i još svašta-nešto. Baš onako kako vojvođanski i srpski domaćini dočekuju goste! Neviđena energija, upornost, osećaj da se stvarno oslobađamo od zla. Trebalo je da stasa ova generacija koju smo veoma često (bar ja) gledali kao zabuljene u mobilne telefone, nezainteresovane za svet oko sebe i … kako smo/sam se prevarili.

Stižemo na Varadinski most, ponovo domaćinska atmosfera, očekuje nas topla pasta (Bolonjez) koja tako prija u 18h nakon duge vožnje. Fotograf Bete me je ulovio baš dok uživam u večeri 😊.

Što je veći protivnik, to je veća pobeda.
indijanska izreka

Vratio sam se u Petrovaradin, seo na voz, kondukter je bio raspoložen za priču, nije hteo ni da mi naplati prevoz bicikla… prespavao sam u Beogradu.

Nije loše pročitati kako je moj vršnjak, Davor Lukač, novinar FoNeta, novinarski precizno, u minut, doživeo istu vožnju, mislim da se u svemu slažemo: Bajsom „zelenka“ do Mosta slobode

Često u svojim tekstovima spominjem Zabavnik, sada je baš na dan ovih dešavanja objavljen niz citata u rubrici Rekli su…o pobuni. Najveći deo njih naveden je i u ovom tekstu.

tur de fraNS – druga vožnja

Ranom zorom uputih se na Trg republike, usput pita sa pečurkama u staroj buregdžinici u Bulevaru despota Stefana. Ovu vožnju organizuje udruženje Ulice za bicikliste pod nazivom Kritična masa – Biciklom na 3 mosta! Par dana pre ove vožnje objavljen je dobar tekst pod naslovom Kritična masa i bicikl kao simboli otpora u kojem stoji sledeće:

Kritična masa je mnogo više od biciklističkog događaja. Ona je otvoreni protest protiv koruptivnog sistema koji podilazi autoindustriji i investitorskom urbanizmu, dok građane tretira kao smetnju. Ona je i poziv na uzbunu: ili ćemo se izboriti za humaniji i održiviji grad, ili ćemo dopustiti da vlasti nastave da nas guše u saobraćajnim gužvama, zagađenju, urbanom haosu i da nas ubijaju u saobraćajnim nezgodama.

Biciklisti se okupljaju, danas ih manje nego juče, ali i u najavi stoji: „Za sve naše biciklistkinje i bicikliste koji ne mogu da se priključe odlasku u Novi Sad biciklom u petak, organizujemo još jedan polazak u subotu ujutru“. Neke popravke se vrše i na licu mesta, ovo su iskusni biciklisti, uglavnom stariji, ali… Neke devojke me pitaju „Vi ste i juče vozili?“ Prepoznaju me, a i ja kasnije konstatujem da ima još onih koji poput mene prave reprizu jučerašnje vožnje.

U osam sati 100-150 biciklista kreće iz centra Beograda prateći jučerašnju maršrutu.

Krećemo se kroz Novi Beograd, u suprotnoj traci vozači trube, pozdravljaju, snimaju mobilnim telefonima… U Zemunu ponovo srdačan doček, čini se da je još više ljudi na ulici. Kod Pupinovog mosta, saobraćaj zaustavljen iz više pravaca, vozači su izašli, oni koji nisu, trube, sirene se čuju izdaleka. Industrijska zona, sad već prepoznajem i one koji su juče izlazili ispred firmi, lokala i pozdravljali nas. Drugi dan tur de fraNS-a, srdačan doček svuda, a kako izlazimo iz Batajnice susrećemo dve grupe trkača.

Za Novi Sad se pešači, biciklira, trči i bajkuje

Dakle, malo pre nas i trkači su ovuda prošli isto tako pozdravljani. Na majicama jasno piše TRČIM ZA STUDENTE. I oni imaju, kao i mi odgovarajuću pratnju (isto kao i juče). Uz put policija obezbeđuje čak i zemljane, atarske puteve. Policajci nekad ne reaguju, nekad pozdravljaju, a jedna policajka veselo skakuće i pozdravlja nas sa rukama podignutim u vazduh. Zlobni bi rekli da bi se zagrejala, ali ne, ovo je bilo baš iskreno. Tačno je da danas nema sunca i značajno je hladnije nego juče, ali i tempo je danas mnogo brži. Treba do 15 sati da budemo u Novom Sadu. Prva pauza je bila u Batajnici, a naredna tek u Inđiji. Hladnjikavo je i niko nije raspoložen da mnogo stoji u mestu. Za razliku od jučerašnjih 12-14km/h prosečne brzine, danas je ona oko 20km/h. Istovremeno je i temperatura niža za 8 do 10 stepeni.

Nakon desetak kilometara, ponovo stajemo, na neku staru benzinsku pumpu. Propuštamo bajkere! E to je bio doživljaj… Dobrih 20 minuta prolazila je nepregledna kolona motorista. Činilo se da su svi motori/motoristi iz Srbije u ovoj koloni. Bili smo na uzvišenju i nikako da ugledamo kraj kolone. Obostrano pozdravljanje i snaga ovih mašina dala nam je još energije za nastavak puta. Činjenica je da se u tim trenucima pojavilo i sunce koje smo sve vreme nazirali negde u daljini.

Slojevito obučen juče sam imao tri sloja i dobar deo vožnje sam proveo bez jakne. Danas sam imao četiri sloja, na kratko sam skinuo jaknu, ali i vrlo brzo je ponovo obukao.

Gde je Kole?

Javljeno mi je sinoć da će danas voziti i Kole (Ivanov drugar), a onda mi je Ivan javio da mu je noćas ispustila tj. pukla guma. Iznerviran, našao je vulkanizera koji mu je to sredio. Ali mi smo kao grupa već prilično odmakli, da nas juri, nama smisla. Tu se našao Srđa (Ivanov i Koletov drugar). Strpali su bicikl u njegov karavan i krenuli put Novog Sada. U Inđiji je Kole seo na bicikl i stigao nas malo pre nego što će proći oni silni bajkeri. Sada vozimo uglavnom zajedno, konstatujemo razne situacije, on priča o svojoj avanturi danas, ja o događajima od juče. Doček u Sremskim Karlovcima i Petrovaradinu, opet sjajan. Kolone ljudi se kreću ka Novom Sadu, gužva je na sve strane.

U pola dva (planirano do 15h) stižemo pred Varadinski most. Sa petrovaradinske strane vidi se da Novi Sad vri. Razlog je to i da nas ne puštaju preko mosta pošto treba sve sinhronizovati… Kole se ovde nalazi sa prijateljima koji su takođe na putu u Novi Sad, a ja ih pozdravljam i konstatujem da sam izvršio svoj zadatak.

Biciklom do Petrovaradinske železničke stanice, voz do Beograda. Jednosatna pauza na Prokopu, voz za Vršac i poruka članovima porodice „Kod kuće!“. Slede srdašca, smajliji, Bravo!

Tur de fraNS ostaje trajno u mom sećanju kao vrhunski emotivni, biciklistički i mnogo štošta još doživljaj.