Dobredojdovte vo Makedonija ili preciznije u Severnu Makedoniju. Kasnije ću nastaviti kroz Makedoniju, ali biće to Centralna (Grčka) Makedonija i kasnije Tesalija. U prethodnom tekstu So velosiped do Makedonija (Vranje – Kumanovo) razjasnio sam nameru, pojmove i tok prvoga dana, a ovde ću se baviti narednim danima putovanja kroz Severnu Makedoniju.
Prevod (ako je neophodno): „Dobredojdovte“ (makedonski: Добредојдовте) na srpskom jeziku znači „Dobrodošli“.
Dobredojdovte vo prekrasnata nedoprena priroda
Rana je zora u Kumanovu, ali vredni domaćini čiste bazen, vrt i bar. Uz njihovu pomoć spuštam bicikl uz (nezgodne) stepenice i krećem u Štip. Čitao sam na internetu da ću veoma brzo stići do Bislimske klisure koja je oaza prirode i kako me do Štipa očekuje samo 70km pomislio sam da se provozam i klisurom. Putevi su uglavnom namenjeni za šetnju/trekking, ali mi se čini da može i biciklom lako da se prođe.
Nepunih 5km i bio sam na velikom parkingu sa tablom koja nije u najboljem stanju, ali nazire se neka mapa i tekst. Dobredojdovte vo prekrasnata nedoprena priroda (Welcome to this Amazing Untouched Nature) piše na tabli i jedva čekam da siđem sa nadvožnjaka iznad klisure u prirodu. Ali ne…
Kako sam krenuo na niže, nailazim na divlju deponiju koja se prostire uz put, ali uskoro i po samom putu, pa počinjem da se pribojavam i za zdravlje mojih guma (ima stakla i metala i …). Pomišljam, proći ću ovo i kasnije će biti bolje. Ne, ne, ne. Đubreta je sve više, shvatam da nema ništa od moje ideje. Pokušavam da pronađem neki put koji će me odvesti dalje od deponije, ali… vraćam se. Tu mi se na putu ispreči jedna veeeelika kost, užas.
Razočaran nastavljam svoje putovanje. Sledi 15-ak kilometara uspona i posle još duži spust. Do vrha je put bio veoma dobar i gotovo bez saobraćaja, a kako sam krenuo nizbrdo put je postao dosta lošiji, a broj kamiona koji su me preticali kao da se udesetostručio. Kao da su čekali da se ja pojavim? Verovatno i njima prija nizbrdica.
Sveti Nikole i Štip
Vozim se uz nepregledan vinograd na kome se naziru svetloplavi grozdovi, nisam izdržao, morao sam da stanem. Uživam, slatko grožđe, makedonsko, našao sam se u nebranom grožđu a izašao sam modrih prstiju, ali samo od grožđa koje se topilo u mojim rukama i ustima. Divota. Stižem u Sveti Nikole,
Izraz “naći se u nebranom grožđu” proizašao je iz stvarne, životne situacije. Naime, nekada su čuvari vinograda, pudari, čuvali nebrano grožđe od lopova. Oni koji bi pokušali da uđu u vinograd i ukradu koji grozd, našli bi se u nezgodnoj situaciji. Na njih bi navalili čuvari vinograda i izudarali ih štapovima. Tako je onda i nastao izraz naći se u nebranom grožđu, što će reći u neprilici, u neugodnoj situaciji kad te razgoropađeni pudari uhvate u još nebranom grožđu.
Izvor: https://www.cdm.me/zabava/zanimljivosti/kako-i-kada-je-nastao-izraz-naci-se-u-nebranom-grozdu/
Dobredojdovte u Sveti Nikole, lepo uređen park u centru grada. Zanimljivo mi je ime grada. Odmaram, razmenim par reči sa penzionerima koji igraju šah u debeloj hladovini. Na izlazu iz mesta neki tematski otpadi, samo VW bube, potom avioni???
Već nakon sat, sat i po stižem u Štip. Praktično je tek prošlo podne. Penjem se strmom ulicom do smeštaja i uz malo čekanja dolazi gospodin koji mi otvara hostel. Zapravo ja sam jedini gost, vlasnik me upućuje da sutra zaključam i ostavim ključ u poštansko sanduče. Kakva čast, ceo hostel mi je na raspolaganju. Doduše u hostelu i ima samo dva-tri kreveta 😊.
Krećem u potragu za ručkom. Nedelja je. Makedonci ne rade nedeljom. Svi restorani, brze hrane, prodavnice, sve, baš sve je zatvoreno. Nakon sat vremena potrage, hranu kupujem na benzinskoj stanici. Verovatno, ne slučajno, imaju konzerve, sirne namaze, jogurt i sl. Nakon jela, dremka. Izmorila me potraga za hranom. Penjem se na tvrđavu Isar, već pada mrak, lep pogled na grad, ali ništa posebno. Na slici je neki spomenik tj. niz spomenika, atvrđava je skroz u mraku i nezahvalna za fotografisanje. Malo sam se i pogubio, nema uređenog puta, ali…
Bansko, ali makedonsko
Napuštam Štip, laku noć mi je poželela bogomoljka, a srećan put žele mi Alesandar Veliki i Sveti Kiril i Metodij.
Uspeo sam da se ne vozim samo po asfaltu već i zemljanim putem paralelno sa asfaltnim. Prošao sam kroz par lepih šumaraka, ali sam vozio i po dosta lošem zemljanom putu, ali prijalo mi je. U Strumicu sam stigao još nije bilo ni podne. To je bilo u skladu sa mojim planom. Znao sam da nešto dalje, 30km od Strumice postoje vodopadi, ne jedan nego tri. Malo me brine činjenica da se treba penjati dosta uzbrdo i to tri puta, a i baterija na biciklu treba da izdrži više od 130km, što nije realno. U skladu sa planom, asistenciju/bateriju štedim i kada god je ravno isključujem što, doduše, i inače radim, ali ovaj put vrlo proračunato.
Strumica mi je inače bila zanimljiva pošto sam za nju čuo samo kao mesto gde je moj otac Branko služio vojsku, nije se pominjala u vezi sa nekom industrijom ili u bilo kojem drugom kontekstu. Kad sam pročitao za vodopade, nisam mogao da odolim, moram da ih vidim.
Jedan je pravac, najdalji je Smolarski vodopad, najviši vodopad u Makedoniji. Nešto bliži su Kolešinski i Gabrovski. Vozim se prilično opterećenim putem, dosta je vozila, postoji neka moja teorija da mi je 60km vožnje biciklom optimum, nakon toga postaje ili dosadno ili zamorno ili… Kada sam stigao u Kolešino GPS pokazuje 88km, to je dosta. Neću pokušavati da stignem do Smolarskog vodopada. Penjem se do vodopada, divno je, sveže nakon čitavog dana na suncu, uživam.
Vraćam se sada nazad i stižem na Gabrovski vodopad, veoma strm uspon, ali stižem. Ovde je mnogo lepše uređeno, postoje klupice za odmor, kante za smeće. Pravim dužu pauzu, radujem se činjenici da nisam propustio ovu lepotu. Slike dovoljno govore.
Dobredojdovte, ali daleko ti lepa kuća
Vraćao sam se malo dužim, ali ravnijim putem (opet moja manija da se ne vraćam istim putem) i zaglavio u nekim plastenicima koji posle prerastaju u deponiju, ali bilo mi je zanimljivo. Začuđeno su me posmatrali neki Romi koji su bili u nekoj po mojoj proceni nelegalnoj radnji. Da li su krali nešto iz tih plastenika ili šta već, ali nisu bili baš oduševljeni moji dolaskom. Ovde neću čuti dobredojdovte, shvatili su oni da ja nisam opasan, a ja nisam bio siguran da li oni možda jesu?
Uključih asistenciju i iscrpeh poslednju kap energije iz baterije da malo požurim. Stižem nadomak smeštaja, bez asistencije, tri keca (111km) na GPS-u. Ali zato je smeštaj prva liga. Potpuno novo, odlično opremljeno, pomišljam da ako nisam prvi, onda sam drugi gost koji ovde boravi. Vlasnik objekta kaže: „Posluži se, spavaj gde hoćeš, samo mi daj 10 na Booking-u“. U kuhinji svaka vrsta kafe, dve spavaće sobe, ali meni je samo da legnem i odmorim, bilo gde…
Istuširan, odmoran krećem da pojedem nešto. Najbliža prodavnica ne radi, restoran isto, sledeća prodavnica, opet??? Šta je ovo?
Danas je 8. septembar!
8. septembar je Dan nezavisnosti (Ден на независноста) u Severnoj Makedoniji, državni praznik i neradan dan kojim se slavi referendum iz 1991. godine, kada se država mirnim putem otcepila od Jugoslavije.
Google AI
Poučen jučerašnjim iskustvom, tražim uz pomoć Google Maps najbližu benzinsku stanicu. Nije baš ni blizu, ali… Na moju radost shvatam da je stanica u sastavu tržnog centra koji, gle čuda, radi! Ulazim u jedini restoran brze hrane, ali nema ništa kašikom, pa čak ni neka salata koja bi me privukla. Odlazim u market, snabdeven vraćam se u smeštaj i pravim novi Corn mix. Kukuruz (mak: pčenka) me čudno privlači ovih dana, baš mi prija.
Ezerska prikazna
Gotovo sam siguran da sam u osnovnoj školi čitao u Čitanci ili lektiri priču koja se zove Ezerska prikazna i mislim da se odnosila na Ohridsko jezero. Google prepoznaje neki splet pesama makedonske grupe Zarina, a veštačka inteligencija pomišlja, ali nije sigurna ko je u pitanju, ali potvrđuje sledeće:
U pitanju je kratka priča
„Ezerska prikazna“ (ili „Jezerska priča“), a njen autor je čuveni makedonski pisac Vidoe Podgorec.
Ova priča je decenijama bila nezaobilazan deo školskih lektira i čitanki (često u 4. ili 5. razredu osnovne škole) tokom 80-ih godina širom bivše Jugoslavije.
Nadam se da ne greši, ako je drugačije molim da mi se javi onaj ko sigurno zna na jpivan@sezampro.rs
No, danas je moj cilj Dojransko jezero tj. Star Dojran na samoj granici sa Grčkom. Penjem se uzbrdo i sa vrha se pruža prelep pogled na planine u daljini. Ipak, parking na kojem stojim je poražavajuće prljav. Deluje da je tu bila ogromna deponija (uvek nelogično, na vrhu brda, verovatno da lakše vetar odnese i da padne u dolinu???) i kao da ju je neko nedavno u izvesnoj meri očistio. Razočaran sam, ali tako je to kod nas na Balkanu.
Lako stižem u Star Dojran, nalazim svoj smeštaj. Domaćinska atmosfera, dobredojdovte, kafica, ’oćeš rakija?, odlazim u šetnju pored jezera, odmaram.
Kasnije večera. Konačno radni dan, dobro poznata kafana, nalazim tj. nalaze mi sto (što nije tako lako). Mada sam na jezeru, odabrana hrana me podseća da sam sve bliže moru. Noć, pogled na jezero, mesec, pozdrav makedonskoj zastavi.
Kumanovo – Star Dojran, 07. – 09.09.2025.