Početak septembra je nagovestio par prijatnijih dana, pa sam rešio da „odvozim“ Tamiš. Logično bi bilo da nastavim tamo gde sam stao, u Jaši Tomić, ali iz praktičnih razloga krenuo sam u suprotnom smeru od Pančeva biciklom do Kovačice.
Prvi deo vožnje biciklom do Kovačice – repriza iz 2019.
Prvi deo vožnje prvog dana je bio repriza prvog dela, prve vožnje opisane u Pripreme 2019. – Vojvodina. Dakle, vozom do Pančeva, a potom uz Tamiš. Ovaj put nisam se zadržavao u Sefkerinu već nastavio ka Opovu i Barandi. Kao i prethodni put imao sam susret sa šakalom. Ovaj put gotovo „oči u oči“, nisam stigao ni da se uplašim, a on je nakon par okreta u mestu (verovatno zbunjen mojom pojavom) pobegao ka šumi. Ima lepih, simpatičnih, strašnih i svakakvih životinja, ali za šakala moram da upotrebim izraz odvratan.
Vratiće se (crne) rode – Baranda, Sakule…
Vožnja ovim delom Tamiša bila je izuzetno prijatna. Sve što je rečeno u tekstu iz prethodne godine ponovilo se na isti ili bolji način. Posebno mislim da nema smisla da dodajem još fotografija, ali prizori su i dalje, neću preterati ako kažem, fascinantni.
Nasuprot tome, društvo mi je napravilo i jato crnih roda (zanimljivo je da se moj smeštaj prošle godine u Bačkom Monoštoru zvao Ciconia Nigra rooms – https://biking.rs/pacir-backi-monostor/). Čitao sam da ove rode žive kao samci/samice. Sada su bile u jatu od 10 do 20 jedinki. Malo više, iznad njih putovalo je još jedno jato „čeličnih ptica“.
Na putu ka Opovu shvatio sam da sam letos mogao da uz Tamiš dođem do Besnog Foka, a ne prilično opterećenim putem Beograd – Zrenjanin, ali šta je tu je. Ciconia Nigra-e samo su bile najava da stižem u kraj u kojem je snimana prilično izvikana/popularna serija „Vratiće se rode“. Sve lepo o Opovu već je napisano u Kovilj – Opovo, a od Opova se ponovo radujem vožnji po novoizgrađenoj biciklističko-pešačkoj stazi do Barande.
Vožnja po dnu Panonskog mora
U razgovoru sa anonimnim stanovnikom Barande saznao sam da se u okolini nalaze bare i jezera koja imaju i dalje slanu vodu i da je to praktično dno Panonskog mora, kao i da je „dolazio jedan dečko što slika ptice“ i da je rekao da ih „ovde ima mnogo više nego u Obedskoj bari“. Zaključak je bio da ovo područje nije zaštićeno, a po svojim karakteristikama to sigurno zaslužuje. Malo sam lutao, zbog loše putne signalizacije, ali ubrzo stigao i na Ribnjak. Lokvanji su u cvatu, ali restoran i nekada lepo uređena bašta na obodu jezera/ribnjaka je propala. Moj sagovornik je i to pomenuo: „kad je uzeo privatnik, sve je propalo…“
 |  |
Uputio sam se u pravcu Sakula i Idvora, ali sam presekao put i kroz njive stigao u Kovačicu. Ovaj deo vožnje podsetio me je na moju prethodnu kratkotrajnu posetu Kovačici – https://biking.rs/treninzi-za-duze-putovanje-biciklom/ kada sam propisno izgoreo, pošto sam vozio bez majice. Ovaj put sam bio zaštićen odgovarajućim SPF faktorom i u majici.
Uskoro sam se parkirao ispred kuće u kojoj ću prespavati.
Tamiš (i Begej) 2020. (04.09.2020.)