Biciklijada ili skup biciklista je pojam koji postaje aktuelan tokom proleća. Kasnije vožnje postaju individualna stvar ili pasija manje grupe entuzijasta. Biciklijada je parada koja obaveštava da su bicikli(sti) još uvek živi i nagoveštava (kao svojevrsna modna revija) šta će se i kako voziti ove sezone.
Većina sportskih stručnjaka bi se verovatno složila sa rečenicom „rekreativnim sportskim aktivnostima se deca mogu baviti od najranijeg uzrasta, međutim, trener treba da odredi kada započeti sa pravim treninzima“. Nisam siguran da li bi se složili i sa sledećom rečenicom „ako planirate da biciklom putujete na relaciji Vršac – Đerdap – Vršac sa treninzima bi trebalo započeti u najranijoj mladosti“. Složili se ili ne, prvi registrovani trening za navedeno putovanje dogodio se u to vreme.
Biciklijada u Beogradu
Đoko Vještica, bio je novinar i legenda beogradskog Studija B, („decenijama je posle Tita i Pešića bio najmoćniji čovek u Beogradu“). Đoko se najčešće spominje kao inicijator Beogradskog maratona, ali je i Beogradska biciklijada njegova zasluga. Na internetu ne nalazim podatke kada i kako je počela. Jedino što mogu da potvrdim je da je „Biciklijada vraćena Beogradu 2006. godine u organizaciji Asocijacije Sport za sve i Biciklistickog saveza Beograda“. Meni je zanimljiviji početak biciklijade, odnosno njeno prvo, drugo, eventualno treće izdanje. Bio je to prelaz iz 70-ih u 80-te godine prošlog veka. Neša i ja smo poranili i biciklima se odvezli do Beograda. U odličnom društvu od centra grada do Ade Ciganlije provozali smo svoje Rog Senior-e. Bili su to legendarni „trkački“ bicikli u SFRJ. Jedino čega se odlično sećam je nastup Đorđa Balaševića, koji je, kao i ostale fotografije, zabeležen isto tako legendarnom Smenom 8.
 |
 |
 |
Godine 2008. Biciklijada dobija sponzora, proizvođača bezalkoholnih napitaka čije ime se nalazi i na fotografiji sa Balaševićem. Iste godine zlatni sponzor bio je vršački Hemofarm.
Biciklijada Verde pentru biciclete – kad je Temišvar bliži od Beograda
Naredni „treninzi“ su zaboravljeni, a u sećanju su mi učešća na manifestaciji pod nazivom Verde pentru biciclete o čemu ću više pisati u drugom kontekstu. Prvi trening pred polazak na put ka Đerdapu bio je odlazak biciklom u Pančevo. O njemu sam pisao u tekstu Kako pripremiti bicikl za duže putovanje. Idealni vremenski uslovi, odgovarajuća razdaljina… bilo je to pravi trening i uživanje. Neša i ja smo se sa Beogradske biciklijade vratili u Vršac tako što smo bicikle uneli u šinobus (pozvali smo se na svoje prezime u kontaktu sa kondukterom). Iz Pančeva sam se nakon ove vožnje vratio ruskim vozom. Voz je opremljen nosačima za bicikle i za transport bicikla postoji propisana cena/doplata.
Naredni trening je bila vožnja na relaciji Vršac, Plandište, Alibunar (preko Jermenovci, Janošik, Lokve), Banatsko Novo Selo… Vršac. Ovo je bilo dobrih 80 kilometara i povratak mi je (od B. Novog Sela) teško pao. Temperatura je bila viša, a vlažnost velika (kao i čitavo leto 2018. godine). Odavde sam zaključio da je 60-ak km idealna mera za moje mogućnosti.
Treninzi – neke lepe vožnje
Najživopisniji trenig je bio onaj koji se nakon polaska iz Vršca nastavio uz kanal DTD od Vlajkovca do mosta između Jermenovaca i Janošika. Odličan zemljani put, ravnica u svojoj najboljoj fazi. Žuta pšenica u fazi košenja, zeleni kukuruz i sve boje suncokreta činile su ovaj deo puta pravim uživanjem. Nastavak uzanim asfaltnim (NIS-ovim) putem do Ilandže je bio nastavak ovog praznika za oči i dušu.
 |
 |
 |
 |
Od Ilandže, preko Novog Kozjaka krenuo sam ponovo zemljanim putem ka Kovačici, odnosno Padini. Sunce je već upeklo. Sa namerom da „izjednačim“ boju tela sa već prilično „pocrnelim“ rukama i nogama, skinuo sam majicu. Prašina koja je dominirala ovim putem lepila se za oznojeno telo, ali i odeću i obuću. Krenule su konstantne uzbrdice i padovi, ne toliko naporni, ali ja sam već prešao „granicu“ od 60 km.
Planirao sam da tako stignem u Kovačicu da imam vremena da obiđem (ako bude otvoren) Muzej naivne umetnosti, kao i još par objekata koji se vezuju za ovu aktivnost. Vremena je bilo samo toliko da se umijem na železničkoj stanici i „uskočim“ u voz ka Pančevu. „Kombinacija“ je predviđala i da u Pančevu „presednem“ u voz za Vršac u kojem je već bila Nevena u povratku iz Beograda.
Sunce – nekada prijatelj, ali često i neprijatelj biciklista
Kada smo napuštali stanicu u Alibunaru, požalio sam joj se da me „peckaju“ leđa i da pogleda da li je to od znoja ili… Neprijatan izraz njenog lica i reči „jooooj što si ti izgoreo“ podsetili su me na ono „izjednačavanje“ boje. Usledili su tretmani sirćetom, različitim kremama, blaga temperatura. Kako se bližio datum polaska na Đerdap, umnožili su se i predlozi da „odustanem od svega“. Fotografije mojih leđa postoje, ali morao bih da postavljam oznake tipa „programski sadržaj koji sledi nije prikladan…“. Izbegavam njihovo publikovanje.
Šaljićev melem pod nazivom Jomelop E, na predlog kume Bilje, rešio me je svih problema i leđa doveo u „redovno“ stanje. S terapijom sam nastavio i tokom putovanja Vršac – Đerdap – Vršac. Svakodnevno je bilo i „mazanje faktora 30“ kako bih se zaštitio tokom manje-više sunčanih dana.
Poslednji trening/kontrola pred putovanje je bio, pod punim opterećenjem. Vršac-Malo Središte-Gudurica-Veliko Središte-Vršac, sve je bilo pod kontrolom i bio sam spreman za put.
Ispunio sam osnovne uslove koje je „propisao“ Jone:
1. taj neko ima dovoljno zdrava pluća i kardiovaskularni sistem da se ne onesvesti pri svakom većem naporu;
2. taj neko ima barem pristojnu dozu upornosti, barem pristojno jaku volju za savladavanje teškoća, i barem pristojno jaku želju da vozi bicikl.
(vidi: http://www.ciklonaut.com/Kakovako/Mozete.htm)
Nakon što sam se uverio u to da „Every ride is a tiny holiday“ (često korišćen biciklistički citat), došlo je vreme za „The Big Ride“.