Danas treba stići biciklom do Šida, Sremske Mitrovice ili Kukujevaca.
Kada stignem u Bačku Palanku mogu da nastavim do Begeča, skelom da pređem u Banoštor, a onda obodom ili preko Fruške Gore. U Kukujevcima ili Sremskoj Mitrovici mogao bih da uhvatim voz za Beograd i potom za Vršac. Osam dana vožnje biciklom mi je bilo dovoljno. Do neke naredne vožnje razmišljaću kako da u ovom kraju utvrdim još neke nepoznanice, lokacije koje me privlače.
Kako stići biciklom do Šida
Druga opcija je da pređem most „25. maj“. Na otvaranju 20. maja 1974. godine J.B. Tito je rekao: „Most je takođe jedan dokaz više da ima mnogo toga što nas spaja i može se nazvati mostom bratstva i jedinstva“. Prešavši most ušao bih u Hrvatsku, kod Iloka. Nakon dva-tri kilometra mogao bih na graničnom prelazu Ilok 2 da se vratim u Neštin/Srbiju i nastavim ka navedenim mestima za hvatanje voza. Mogu i da vozim 10-ak kilometara i da izađem na graničnom prijelazu Principovac 1 ili 2 i da izaberem da li ću u Srbiju na granični prelaz Sot ili Ljuba.
Neverovatno! (mislim na granice, podele…)
Da zaboravim na svoje muke pobrinuo se Doručak koji je bio, kao naslikan:
Pauza u Bačkoj Palanci na dobro uređenom kupalištu, u pozadini toranj u Iloku (CRO) i odluka; preko mosta.
 |
 |
Na mostu susrećem dve grupe biciklista koji ovde napuštajući Hrvatsku nastavljaju uz Dunav kroz Srbiju. Ovo je potvrda informacije koju sam dobio pre neki dan (pogledati: https://biking.rs/bogojevo-backo-novo-selo/).
Granični prelazi su potpuna formalnost, tokom vožnje mimoilazim se gotovo u 99% slučajeva sa vozilima iz Srbije BP (B. Palanka) i ŠI(d), tek po neko vozilo iz Hrvatske. Dosta je i kamiona koji ovako krate put. Blagi uspon me je doveo do graničnog prelaza kojim se vraćam u Srbiju (Sot). Sledi dobra nizbrdica i zaustavljanje na Sotskom jezeru. Još jedno jezero navodi me da ovu višednevnu vožnju nazovem „jezerska tura“. Ipak, nisu to jezera koja mame bistrinom vode, ali je tačno da su mnoge plaže zaista lepo uređene.
Stižem na železničku stanicu u Šidu, gužva je, pedesetak migranata iz arapskih zemalja zauzelo je klupe, ali ima ih i koji leže na podu stanice. Povlačim se u obližnji park da sačekam polazak voza.
Migranti – moji tužni saputnici
Migranti putuju u Beograd, tačnije Novi Beograd. Utičnice u vozu koriste da dopune mobilne telefone kao i besplatan Vaj-faj (Wi-Fi) za razgovore sa svojima. Toalet je doveden u takvo stanje da ga je kondukter u jednom trenutku blokirao/zaključao. Tuga, sve su to mladi ljudi, momci oko 20 godina.
Na stanici Beograd Centar – Prokop čeka me još dva sata čekanja. To mi obično nije problem, ali nefunkcionalnost (podrazumeva neopremljenost, nedostatak informacija, standardno loš razglas…) same stanice je stvarno sramota za Beograd.
Umoran, ali i zadovoljan stižem u Vršac malo pred ponoć. Razmišljam šta sam propustio i planiram kada i kako ću ponovo na put (crvena boja je ono što me još uvek izaziva, zeleno sam vozio).
