Pripreme za vožnju biciklom su skup celodnevnih vožnji koje obezbeđuju kondiciju i uvid u stanje opreme za narednu višednevnu vožnju (Rekapitulacija Vojvodina 2019.). Pojedini kodicioni treninzi u junu i julu koji su prethodili dužoj vožnji prikazani su ovde.
Pripreme za vožnju biciklom uz Tamiš
Prvo sam 09.06.2019. krenuo vozom do Pančeva, a zatim uz Tamiš do Sefkerina. Biciklom sam stigao do Banatskog Novog Sela i opet vozom do Vršca (61km biciklom). Ranije sam već razmišljao o vožnji pored Tamiša, pošto mi se deo kada voz prelazi most na Tamišu uvek činio kao vrlo izazovan za vožnju bicikla, ali i šetnju. Uverio sam se da sam bio potpuno u pravu. Lepota sa kojom sam se susreo je zaista vredna svakog koraka i/ili pritiska na pedalu.
Susreo sam se sa čuvarima koza koji su mi obećali dobar „provod“ pošto srne i jeleni često iz obližnje šume/lovišta prelaze nasip kako bi se napojili na Tamiškim mrtvajama. Nisam imao sreće sa ovom vrstom divljači, ali sam oduševljeno posmatrao porodicu labuda koja je bila u prepodnevnoj „šetnji“. Kasnije sam fotografisao i neke životinjke, za koje smo kasnije pouzdano utvrdili da su šakali. To me je baš iznenadilo, na manje od 20 km od Beograda žive ove… krvoločne životinjke!
 |
 |
Uživajući stigao sam u Sefkerin, svratio sam kod Duške i Nikole (prijatelji i kumovi) gde sam mišiće obogatio čvarcima, sirom, paradajz salatom i ostalom domaćom ponudom. Hladna, domaća limunada je bila posebno pitka ovog junskog, ali vrelog dana.
Nastavio sam kroz njive do Banatskog Novog Sela gde sam sačekao voz. Kondukter nije želeo da mi naplati doplatnu kartu, rekavši: „to smo već jutros obavili“. Usput, komentarisao je i raspitivao se za blato koje se nakupilo na biciklu. Planirao sam u junu da nastavim uz Tamiš, ali to će sačekati narednu sezonu. Očekujem da će voz za Zrenjanin da proradi.
Biciklom kroz pustinju (Deliblatsku peščaru)
Naredna vožnja je bila dvodnevna (13 – 14. jul) i bila je duga 127 (53+74) kilometara. Iz Vršca sam krenuo posle podne te sam preko Potpornja i Izbišta stigao u Šušaru.
Na putu ka Šušari niklo je ovog proleća bezbroj novih vetrenjača. Da to nije slučajno potvrđuje vetrenjača u samom selu, zapravo njeni ostaci. „Najstarija vetrenjača ovog kraja koja je nekada kratko i korisno služila za dubinsko ispumpavanje vode, nalazi se u Šušari. Vetrenjača u Šušari se nalazi na samom ulazu u selo na desnoj strani raskrsnice seoskog puta koji je povezan asfaltom do Vršca. Vetrenjača je postavljena 1925. godine. Ona je građena isključivo zbog seoskog vodovoda, i nije u funkciji od 50-tih godina prošlog veka. Razloga za prestanak rada je bio slab kapacitet (snaga), te skupo i teško održavanje. Danas je to vetrenjača – polomljenih krila (https://arhiva.evrsac.rs/index.php/vesti/item/15721-selo-susara-srce-deliblatske-pescare).
Susretanja
Na http://www.rts.rs/page/stories/ci/story/56/srbija-danas/2926311/kako-spasiti-vetrenjacu-staru-vise-od-veka.html piše „nakon neuspele revitalizacije 2012. godine i pokušaja da se vetrenjača iz 1903. godine ponovo privede nameni i vrši vodosnabdevanje, ona je pala.“
Susret starog i novog bi mogao da bude dobra turistička ponuda. Svejedno, da li je stara 94 ili 116 godina žalosno je da nije obnovljena. Vlasnik ovih novih vetrenjača mogao bi da dovede svoje poslovne partnere i vrlo jednostavno objasni zašto je baš ovde rešio da gradi. Tako ja vozim bicikl i razmišljam, ali sumnjam da mogu da utičem na razmišljanja drugih.
 |
 |
Na putu ka Šušari imao sam i zanimljiv susret sa svojim osnovnoškolskim drugarom (Radak Kosta – Kole). Nemam ideju koliko, ali mnogo godina je prošlo a da se u Vršcu nismo videli. Sada, daleko od grada, sreli smo se na ovom prilično pustom putu. On je bio u poseti (porodica, prijatelji…) i jutros je došao biciklom, a sada se vraća.
Ova situacija me uvek nasmeje, kada se ja pripremam, obučem biciklističku odeću, stavim razne GPS i sl. uređaje. Ponesem sa sobom vodu, neku Bonžitu i još svašta nešto i tako krenem u vožnju. Neki drugi ljudi sednu na svoj, Vrščani kažu, točak i odvezu se i vrate do Šušare, Bele Crkve… Tako je Kole primetio: „aaa, imaš i zastavu“! Moje vožnje/putovanja su ipak nešto više.
 |
 |
Vožnja (kao i šetnja) kroz Deliblatsku peščaru je uvek sjajno iskustvo. Nema tu šta mnogo objašnjavati, treba je posećivati često i još češće. Vožnju sam završio u Gaju, u istoimenoj veterinarskoj stanici čiji je vlasnik moj paša/šogor Boža. Odlično sam spavao, a probudili su me zvuci rodnog kraja (u dvorištu je stado ovaca).
Pripreme za vožnju biciklom i uz Dunav
Odmoran, krećem ka Malom Bavaništu i nastavljam vožnju uz Dunav rutom EuroVelo 6. Mimoilazim se sa dvadesetak Čeha/Čehinja, jedan zastaje i da popričamo. Prošle godine su vozili Bački Breg – Beograd (moj plan za ovu godinu), a sada voze od Beograda do Bugarske (videti: Dunavska ruta 2018. – rekapitulacija).
 |
 |
U Kovinu obilazim kupalište (na kome je kupanje zabranjeno) i marinu… nisam znao da tako nešto postoji u Kovinu i da funkcioniše besprekorno. Zapravo, setio sam se da sam čuo da Goka Petrović (prijatelj) provodi leto na svom brodu u ovoj marini. Bilo je potrebno angažovati sve načine komunikacije (SMS, teleefonski poziv, Viber…) da bih doznao njegov aktuelni broj telefona. A onda sam ga i ugledao… Koliko je moje vreme dopuštalo, popričali smo… on leto provodi na Dunavu, a ja uz Dunav. Bio je to još jedan vrlo prijatan susret.
 |
 |
Jezero Provala – raj za ptice
Pretraživanje na Google-u za pojmove – „Pločički rit“ Provala – daje samo 7 rezultata, a u pitanju je jezero Provala, divno mesto. Hiljade, ali stvarno hiljade ptica, svih boja i uzrasta. Jedno od onih mesta za koja kažemo: „Eh, ovde bi Švaba naplaćivao 10€ ulaz, postavio bi dvoglede/periskope, prodavao…“. Možda je i bolje ovako, mi bismo brzo oterali/poplašili ove ptice koje uživaju u izobilju hrane i prirodi koja je (hvala Bogu) netaknuta. Potrošio sam dobrih sat vremena u želji da napravim što bolje fotografije i uživam u jedinstvenim prizorima.
 |
 |
Uskoro sam zastao posmatrajući borbu rode sa zmijom koja će joj biti današnji ručak. Bilo je vreme i za moj ručak – riblju čorbu u restoranu na splavu u potpunoj nedođiji, preko puta Brestovačke ade.
 |
 |
Prisećajući se vožnje uz Tamiš susreo sam još jednu porodicu labuda, a možda su to oni pilići iz Tamiša porasli u Ružne pačiće?
 |
 |
Na odmorištu u blizini Pančeva posetio sam i Hotel za insekte. Prilično umoran stigao u Pančevo (kod već spomenutog Bože i supruge mu Slavice). Povratak u kasnim večernjim satima u Vršac je ponovo bio vozom. Društvo mi je pravila Jelena koja me je u povratku iz Beograda, sačekala u Pančevu.