Biciklom po Tari vozio sam krajem leta 2023. godine ispunivši tako san koji mi se dugo motao po glavi. Za Taru kažu da je lepotica i ne greše. Imao sam dovoljno vremena, mada uvek može i više, ali nisam žurio i video sam sebe u predelu.
Predeo i karakter
Zaista je velika šteta putovati a ne steći taj bitan osećaj za značaj predela. Za tako nešto nije vam potrebno šesto čulo. Sve je već tu – dovoljno je da sklopite oči i lagano dišete kroz nos, poruka će vam stići jedva čujnim glasom jer svi predeli postavljaju isto pitanje istim šapatom. „Ja te gledam, vidiš li sebe u meni?“ Većina putnika suviše žuri…
Lorens Darel, „Njujork Tajms“, 12. jun 1960.
Iz knjige „Duh mesta. Pisma i eseji o putovanjima“ Lorensa Darela, Gradac, Čačak, 2006.
Da bih testirao sebe, ali još više bicikl, vozio sam, penjao se, više dana pred putovanje od Vršca na Vršačku kulu. Bila je to tek trećina uspona koji me očekuje, ali dovoljno da se stekne utisak o onome što predstoji. Sada sam bio u Bajinoj Bašti, vozeći uz Drinu, došao sam na start uspona.
Uspon na Taru
Na uspon sam krenuo od jezera Perućac i odmah uranjam u zelenilo. Put je asfaltni, dobar, širok, a zelenilo na obe strane puta. Vozači automobila su korektni, a i nema ih previše (automobila). Sa desne strane, uz litice rascvetala se divlja ili šumska ciklama. Pomišljam da stanem i uberem neku, zadenem u neku od mojih torbica, ali… šteta bi bilo. Nije mi puno trebalo da se nađem na lepo uređenom vidikovcu Zelenika. Pogled na jezero, Drinu i okolinu, a sve okupano suncem opušta i raduje svakoga ko zastane, a gotovo da niko ne propušta ovu priliku.
Uspon je konstantan, ali povremeno pravim pauze, utapam se u predeo, nije muka kao što sam se plašio, ali imam i struju u pedalama. Inače, nisam siguran da li bih mogao baš tako elegantno da se popnem na Mitrovac i njegovih 1080 mnv. Stigao sam, bilo je podne, dosta je ljudi u centru naselja, živo je, a opet prilično mirno. Rano je da završim današnju vožnju te krećem na vidikovac Banjska stena koji važi i za jedan od najposećenijih na Tari. Zaista je tako, mada je put šumski, zemljani, puno je vozila. Pešaci su malo ređa pojava, a čini mi se da sam ja jedini biciklista. Na poslednjih 100-200 metara osećaj je kao da ste u centru nekog grada. Konfiguracija terena je takva da sam bicikl ostavio malo pre ove gužve i nastavio pešice.
Biciklom po Tari
Po povratku nastavljam u smeštaj koji sam rezervisao za ovu noć. Hostel, zapravo više soba sa dva, tri kreveta i sa zajedničkim toaletom i kuhinjom, nešto veća vikendica ili manja kuća. Zanimljivo je da me je dočekala osoba kojoj očigledno srpski nije maternji jezik, pitam je, Ruskinja je. Kulturan smeštaj, pristojna cena. Do restorana idem pešice, čorbica, a povratak preko Tepih livade i dalje kroz šumu. E, tu sam se zaglavio u blatu… slika sve govori, ali nije mi padalo na pamet da se vratim, odustanem. Lepo sam odmorio i spavao na Tari. Vreme je za vožnju…
Davno, pre 10-ak godina, kada sam još bio u planinarskoj fazi (vidi: trekking.rs) dobio sam od mog imenjaka, Peđe Šupurovića kartu biciklističkih staza na Tari. U pitanju je zapravo karta biciklističkih staza na području Zlatibora, Mokre Gore i Tare. Inicijator o realizator je bilo CikloN Biciklističko udruženje, Užice uz mnoge druge organizacije. Moj utisak je da je Peđa značajno doprineo ovom projektu, a detalje potražite na: https://pedja.supurovic.net/karta-biciklistickih-staza-zlatibor-mokra-gora-tara/. Šetali smo se ovim stazama (Jelena i ja), ali davna želja mi je bila da ih provezem biciklom. Konačno, sada sam u prilici da se vozim biciklom po Tari.
Vidikovci na Tari
Od Mitrovca, preko predivnih zaravni do Kaluđerskih bara uživam u prirodi, pogledu, vazduhu. Ovde sam doživeo taj osećaj: „Ja te gledam, vidiš li sebe u meni?“
Kasni doručak/užina/rani ručak je pola komplet lepinje, druga polovina je za poneti. Konobar, stara škola, od priče o Vršcu do… nenametljivo, samo dok lepinja nije stigla na sto. Stižem na vidikovac Osluša, novoasfaltiranim putem. Na Tari je isto tako kao i uz Drinu primetna urbanizacija. Mnogo je novoizgrađenih objekata, još više onih u izgradnji, ali nije tako napadno. Čini se da je prostor dovoljno velik, a šuma gusta, tako da nije i nadam se da Tara neće postati novi Zlatibor. Ovo spominjem zato što je na vidikovcu Osluša podignut kafić, mada mi to nekako ne ide kafić je sasvim usklađen sa prirodom. Divno je sedeti na terasi i posmatrati dolinu, Drinu… Kafa je bila odlična, ljubazno osoblje, a cena zaista kulturna. Sledi još jedan vidikovac, Sokolarica.
Spust nakon vožnje biciklom po Tari
Plašio sam se uspona, a zapravo je spust bio pravo iskušenje. Da ne bih jurcao po asfaltu, pronašao sam šumski, zemljani put kojim ću stići do manastira Rača. Put je zapravo bio prošaran kamenom, a truckanje neizbežno. Uf, nikad da stignem do manastira. Ali bilo je zanimljivo. Čak je i sic na biciklu stradao (vidi poslednju fotografiju u: https://biking.rs/biciklom-uz-drinu/). Uz manastir protiče istoimena reka, priroda je lepa, postoje pešačke staze, jedna vodi do vodopada, ali za danas je bilo dosta vožnje idem u smeštaj. To mi je trebalo. Odličan smeštaj, kao i cena, ljubazna domaćica. Idem na večeru.
Kada sam pisao o putovanju uz Drinu spomenuo sam cene. Čudno je da su u Bajinoj Bašti cene najjače. Restoran u centru grada, sa najboljom ocenom na Google-u me je razočarao. Usluga je ispod svakog nivoa, hrana – ništa posebno, a cene, skoro pa beogradske. Slično je bilo i u restoranu na ulazu u BB (dan pre uspona na Taru) sa kojeg se pruža pogled na onu poznatu kućicu na Drini. Za razliku od ovih cene na samoj Tari su bile baš pristojne.
Jedva čekam da se vratim u ove predele!
Naredni dan je bio povratak uz Drinu, opisan u: https://biking.rs/biciklom-uz-drinu/
Tara 2023. (17-18.2023.)