Daj pedalu raku – Beograd, 2024.

Daj pedalu raku naziv je tradicionalne manifestacije, koja se već desetu godinu zaredom organizuje, kako bi se pružila podrška svim ženama koje se leče od raka dojke. Biciklistička vožnja održana je u 40 gradova širom Srbije. Akciju svake godine organizuje udruženje Ženski centar „Milica“, u saradnji sa partnerima, u više gradova u regionu.

Mada pojedinačno po gradovima i ne bude masovna kao neke druge biciklijade, sveukupno kada se saberu sve učesnice/učesnici ovo je verovatno najmasovniji skup biciklista u Srbiji. Lično sam bio iznenađen kada sam video koliko je gradova uključeno u ovu akciju, neke sam i registrovao:

Daj pedalu raku u Beogradu

Odabrao sam Beograd da se pridružim akciji. Nažalost, vreme je bilo prilično loše. Očekivana je bila kiša, a bilo je i hladno. Vozom stigao i dovezao se blagovremeno od Vuka do Trga Republike. Iako nije masovno kao što bi se očekivalo od Beograda, atmosfera je veoma dobra. Ovo mi omogućava kontakte sa predsednicom i osnivačicom udruženja pacijentkinja obolelih od karcinoma dojke, Ženskog centra „Milica“ Vesna Bondžić. Ideja mi je da ovu vožnju naredne godine organizujemo i u Vršcu. Ona me upućuje na Emiru, u biciklističko-planinarskom svetu poznatu ka Zvoncara. Njen blog je pravi raj za ljubitelje biciklizma, pešačenja, planinarenja, ali i prirode uopšte. Ona spominje poznanstvo sa Bucom (Sportski klub i kamp „Ami“). Ako sve bude kako valja, sledeće godine voziće se Daj pedalu raku i u Vršcu.

Kampanja je odlično medijski pokrivena, tu su TV ekipe, novinari, a tu su i biciklisti. Najdominantniji su članovi Top Cycling Team-a. Njihovo učešće je bilo veoma zapaženo i masovno i na biciklijadi u Šapcu (Zelena). Oni će predvoditi vožnju u Beogradu.

Toliko je izveštaja, video zapisa i utisaka u medijima, na društvenim mrežama, tako da bi bilo suvišno da bilo šta više napišem, ali izdvajam jedan utisak:

Iznenadio sam se kada sam shvatio da će nas voditi samo jedan policajac na motoru. Međutim, ovaj čovek je odradio odličan posao. Kroz Beogradske ulice nas je vodio tako da smo se zaista osećali sigurno. U jednom momentu je ugledao na nekih 10-150 metara autobus koji bi nam zasmetao, požurio je i u neviđeno brzom roku stavio do znanja vozaču da mora da se pomeri. Kada smo mi pristigli, autobusa je već bio van kolovoza… Svaka čast. Ispod Brankovog mosta nas je uveo na biciklističku stazu i sada smo polako i lako stigli na Adu Ciganliju.

Neki od zapisa i izveštaja: