Zlatibore, pitaj Taru je bio projekat koji sam još prethodne godine zamislio. Naime, kada sam se prethodne godine popeo biciklom na Taru iz Bajine Bašte, shvatio sam da sam u stanju isto da izvedem i iz pravca Zlatibora. Inspiracija je svakako potekla iz mape Peđe Šupurovića o kojoj sam već pisao, a vi se možete podsetiti ako kliknete na prethodni link. Konkretno ovako je obeležena ruta: B1 : Zlatibor – Tara (48km), Putanja: Zlatibor – Česma Oko – Veliki Breg – Savino brdo – Šargan – Miloševac – Mitrovac. U nastavku pročitajte kako se odvijalo moje putovanje.
Prvi dan: vozom do Užica
Putovanje vozom je ugodno, do Beograda standardno, a i do Užica ide sve kao podmazano. Citiran sebe „Bicikl na pravom mestu, a ja sedim, klima radi, knjiga dobra…nedeljno popodne.“ Smeštaj u potpuno novom hostelu u Užicu, sve super. Sam u sobi sa dva kreveta na sprat. Užice je ove godine Nacionalna prestonica kulture, ali grad deluje prilično mrtvo. Nedelja veče, raspust je, vrlo malo ljudi je na ulicama (vrelo je leto, ali…). Kroz gradilišta i uopšte neuređen prostor stižem do reke, Đetinja. Ovde je nešto više ljudi, ali opet nekako mrtvo. Sve u svemu, odoh da spavam.
Drugi dan: put na Zlatibor
Uz malo muke nalazim pekarsku radnju „Šuljaga“.
Kažu: u Užicu nisi ni bio ako ranom zorom nisi pojeo komplet lepinju Kod Šuljage
Tačan naziv je Komplet lepinja sa sve i zaštićen je žigom.
Pozdravljam Užice i obogaćen kalorijama sedam na bicikl i krećem ka Zlatiboru. Put, asfaltni, dobar, lepi prizori, nema gužve. Postaje već prilično toplo, ali svežina planine je ipak prisutna. Prešao sam 40-ak kilometara i popeo se 1000 u vis, dočekuje me Zlatibor, konji u prepodnevnoj šetnji, ali i kontejneri… uf.
Smeštaj je planinarski dom, originalno uređeno, prijatan vlasnik ili upravitelj doma. Divan je odavde pogled na jezero, Tornik, žičaru (onu o kojoj se toliko piše i priča). Odmaram, punim bateriju za bicikl i upućujem se ka Torniku na još jednu vožnju stazama koje je obeležio moj imenjak, Peđa. Dok sam bio na asfaltu i na šumskim putevima bilo je ok, ali onda sam krenuo da prečim puteve. Zapravo krenuo sam skijaškom stazom… To je bilo iskušenje, krupan kamen, strmo, više sam gurao bicikl, nego što sam ga vozio. Imao sam i jedan pad, ali ništa strašno. Bicikl je malo ogreban, a ja sam ostao netaknut. Svakako, zanimljivo iskustvo.
Ponovo konji, a gde su konji tu su i kontejneri. Mislim, stvarno…
U domu smo, već pomenuti upravnik, njegova ćerka i ja, sve je prilično mirno i nekako usporeno, uspavano. Shodno tome, u Domu je povečerje veoma rano. Umoran i ušuškan, uskoro jezdim carstvom snova. Dani su, tj. noći kada je na nebu tzv. kiša meteora (Perseidi), ali nisam imao sreće da ugledam neku neposredno pre spavanja.
Neke stare priče (nešto kao Zlatibore, pitaj Taru)
Davne 2010. godine video sam na sajtu Staze i bogaze trek za biciklističku vožnju pod nazivom Divčibare – Ravna Gora – Suvobor – Rajac (bic. 31 km). Fascinirala me je činjenica da je na ovaj način (kroz šume, preko brda, staza i bogaza) moguće doći sa Divčibara na Rajac. Imao sam veliku želju da to nekako izvedem, ali logistički je bilo teško želje pretvoriti u stvarnost. Potrebno je da me neko na Divčibarama ostavi, a zatim pokupi na Rajcu. U junu 2013. godine želju sam ispunio. PSD „Kopaonik“ Beograd organizovao je ovu planinarsku akciju. Tada sam bio u sjajnoj kondiciji i sa još 20-ak planinara pregazili smo Divčibare, Ravnu Goru i preko Suvobora stigosmo na Rajac. Precizno 29,6 km, ko zna koliko uspona… ali, nezaboravno.
Odavde pamtim i još jednu priču. Kada smo stigli na Rajac i zaseli u Planinarski dom „Čika Duško Jovanović“ jedan planinar se požalio da ga je ujela zmija i pokazao nam svoju ruku. Uf. „Pa, čoveče, zašto nisi rekao?“ upitao je vodič i ubrzo zatim je organizovao prevoz za ovog planinara do bolnice i odgovarajuću pratnju. Upitani je skromno odgovorio „Nisam želeo da kočim grupu…“. Pamtim ovo jako dobro, a kako je njegova ruka izgledala? Ne pitajte.
Konačno: Zlatibore, pitaj Taru
No, evo mene da sada sa Zlatibora stignem na Taru, izazov (ne sa Tik-Tok-a). Prethodno veče sam smislio put i našao restoran koji nije u centru Zlatibora, ima dobre ocene na Google-u i tu ću doručkovati. Staza do restorana i na obodu naselja Zlatibor je veoma lepa, vodi kroz šumu, prijatno je, jutro. Jedina osoba koju sam sreo je jedna devojka u jutarnjem joging-u, koja se tako osmehnula kao da pomišlja
dobro je, nisam najluđa, gledaj ovaj se biciklom i svim teretom koji nosi sa sobom takođe znoji po ovoj šumi
Stižem i do veoma lepog potoka, ali.. kako mu se približavam, smrad postaje nepodnošljiv. Čini mi se da se deo ili dobar deo kanalizacije iz naselja sliva u potok koji prelazim preko pontona i žurno napuštam. Užas.
Dobro jutro, Zlatibore
Stigoh u restoran! Au, pogled je na neku razvalinu, nije kamenolom, već poluporušeno brdo. Mašine grebu po kamenu, kamioni odvoze, prašina.. Nedaleko je i Javno komunalno preduzeće Zlatibor, djubretarci kreću ili se vraćaju sa zadatka.. Ipak, moraću do centra. U nedostatku ideja, Walter doručak. Uzane ulice, bezbroj ljudi koji kao da nisu baš sigurni kuda su pošli. Saobraćaj, kao u velegradu, stao je autobus da izađu turisti… sve stoji, počinju trube/sirene, svađa vozača. “Mir i idila Zlatibora”.
I još jedan detalj. Na NIS-ovoj pumpi standardno kupujem Drive Cafe Latte L, sipam u svoj bidon i to mi je i hrana i piće dobar deo dana. Na pumpi Zlatibor biram navedenu, u veličini L – 400ml, a potom na aparatu piše Preparing 300ml. Ne mogu da verujem da nas tako kradu? Već ranije smo Nevena i ja konstatovali da je npr. cena iste te kafe na autoputu (Bgd-Zg iliti A1) duplo veća nego npr. u nekom selu (mislim da smo poredili sa Opovom ili ???). Moj bidon ostade 25% prazan, uvek je tačno do vrha pun (sa penom, doduše).
Samo suvati, nigde borova
Treća od tri legende o nastanku imena Zlatibor kaže:
…predanje kaže da je ime dobio po suvatima (pašnjacima) koji s jeseni dobijaju žutu boju, boju zlata. Kombinacija zlatne trave prošarane borovima, možda je doprinela da ova planina ponese ime Zlatibor.
Preuzeto (gde možete pročitati i prve dve): https://www.zlatibor.org.rs/sr/o-zlatiboru/istorija-i-kultura/legende-o-imenu-zlatibora/
Na česmi Oko popio sam malo vode, napunio jednu flašu, a ostale ću na Hajdučkom vrelu. Vrelo je na par kilometara, pa da ne teglim bez potrebe. Ali, staro planinarsko pravilo kaže natoči vode kad možeš, ko zna kada će je opet biti. Baš tako, vrelo je gotovo presušilo ovih vrelih avgustovskih dana, bara po kojoj plivaju neki organizmi. Ne natočih vodu.
Predeo je nezanimljiv, samo suvati, ali zaista suvi. Zlatne, spržene livade, nigde borova. A stiže podne, vrelo je. Počinje da me hvata panika zbog vode. Nisam preterano žedan, ali taj osećaj. Mozak vrti neke svoje priče. Sledeći izvor je na 20-ak km. Ali, put je veoma loš, sporo se krećem. Nigde čoveka, životinje, potoka, reke! Pustoš. Stigoh do mesta izvora, ali moram da ostavim bicikl i spustim se niže da ga pronađem. Nalazim ga, lepo ozidan, malo oronuo, ali i presušio… Nešto dalje video sam neke vikendice. Idem da vidim da li ima ljudi, vode?
Ljudi nema, ali bar je otvoren. Zaista na terasi barake, pored vikendice u izgradnji, evo fotografije…
Sve je mlako, zapravo toplo, ali PRIJA!!!
Zlatibore, pitaj Taru: Koliko još do Kremne?
Biće sad lakše. Ma, jeste. Nisam prešao ni kilometar, i po treku i po oznaci na putu treba skrenuti levo… ali koliko ja vidim tu nema puta? Ipak, krenem biciklom, gurajući.. sve je gušće šipražje. Nema puta. vratih se. Što kažu: Da sedneš i plačeš.
Ipak nalazim, da onaj kojim sam došao, nekako, nastavlja pravo, ali i uzbrdo, a ja treba da se spustim u Kremnu. Penjao sam se, gurajući bicikl, ali ne dugo, a onda stvarno spust… Ali staza, planinarska. Šuma je, tako da je malo bolje, ali samo guranje, guranje bicikla. Izbijam na široku, stazu, ali skijašku. Kao juče na Zlatiboru. Ponegde uspevam i da vozim, ali uglavnom pešačim, polako… Kad projuri kraj mene pod punim gasom crveni Golf dvojka, bez tablica, podrazumeva se. Uspeo sam i da ga fotografišem, dva mladića, verovatno idu po drva. I oni su u čudu, kao i ja. Šta ovaj radi ovde?
Stigoh u Radušu. Ima ljudi, pitam „kako do Kremne?“, kažu „tu do centra, pa levo“. Centra? Vozim, pa skrenuh levo. Stižem do kuće i velikog dvorišta, zalivaju baštu… Mogu da popijem vode? Da… Ako si pošao tu dole, nemoj, nešto rade, pa ne možeš ni pešice, a kamoli biciklom. Vrati se gore, pa do groblja… Vratim se i nađem groblje. E, od groblja je lako, samo pravo do Kremne. Nekad je dobro i da nađeš groblje.
Konačno smešten, klima na Turbo.
GPS o mojoj vožnji “Zlatibore, pitaj Taru” kaže: 41,6 km, 730m uspona, prosečna temperatura 33oC, a maksimalna 45oC. Od polaska, jutros, proteklo je 10 sati. Bravo za mene!
Užice-Zlatibor-Kremna, 11-13.08.2024.