Tvrđave na Dunavu oduvek su privlačile moju, ali ne i samo moju pažnju. Danas ću ih susretati putujući biciklom.
Nešto pre sedam sam se probudio i bez alarma, a napolju je bilo prilično oblačno. Poučen jučerašnjim obrocima otišao sam i na Mic dejun (omlet, kafa…). U pola 9 je krenula prilično dosadna vožnja. Tek nakon sat vremena sam zastao da fotografišem neke ruševine u vodi. Imaju one i neki naziv, ali nije toliko bitno.
Novih sat vožnje i preko puta je Lepenski vir.
Zastao sam i kod table Treskovac u čast priznanja mojim prijateljima/prijateljicama, planinarima Železničara iz Vršca. Oni su se nedavno popeli na ovaj vrh, tačnije ugašeni vulkan.
U Srpskom konaku se nisam zadržavao, pošto je ispred mene bila uzbrdica, nisam hteo da se „ohladim“.
Srbi u Rumuniji – Vlasi u Srbiji
A nakon konstantne vožnje, rešio sam da svratim u „poslednje“ srpsko selo Svinica (nema veze sa onim što mi zovemo prase/mala svinja). Za ovo je bilo neophodno da izguram bicikl uz dobar uspon do centra sela. Do vrha mi je društvo pravio jedan dedica, uz razgovor na srpskom jeziku. U kafani sam na istom jeziku objasnio kako da mi naprave hladan Nes 3u1 i razmenio par reči sa gostima. Objasnili su mi da se ovde završava Banat i da su na dalje samo Rumuni. Žalili su se i na činjenicu da ih ovde u Rumuniji zovu Srbi, a kada pređu u Kladovo, tamo im kažu: „niste vi Srbi, vi ste Vlasi“.
A onda sam (gle čuda) potražio Turistički info centar, na koji su ukazivale brojne info table. Bio je zaključan, ali iz susedne zgrade (opštinske kancelarije ili sl.) dotrčala je jedna devojka koja će mi dati promo materijal. U razgovoru koji je imao elemente 4 jezika došli smo do toga da je ona Čehinja (opet? – videti: https://biking.rs/vrsac-bazijas/) koja živi u srpskom selu u Rumuniji! Dalje sam pošao sa odličnim materijalima, čak i CD-om na teme kojima se ovih dana bavim.
Tvrđave na Dunavu – Tri kule
Sledeći stop su Trikule (tri kule) od kojih se i na samoj info tabli vide zapravo dve. Treća je ispod vode. Još gore je to da je od puta do Dunava privatno imanje, tako da im je nemoguće prići…
A onda sam ugledao preko puta reke kako se ministarka Mihajlović pobrinula oko mog putovanja. Uputila je na teren putare, da kada ja dođem na naše puteve sve bude kako treba.
Nakon duže vožnje na prostoru sam Velikog kazana, ali prizori su sa naše strane mnogo lepši, pa neka to sačeka.
Na red je došlo finale, dva poduža uspona do visine od 200mnv što sam izveo uglavnom gurajući bicikl uzbrdo. Muka mi je da vrtim pedale, a da se pri tom krećem brzinom pešaka. Ovo je svakako bio deo plana, pošto je nakon spuštanja na normalu (80-90mnv) trebalo da stignem u smeštaj (nakon planiranih 59km). Spust mi se osladio i kada sam konstatovao da sam na šezdeset i trećem kilometru, shvatio sam da ću morati da se vraćam. Nova tri kilometra i bio sam u Casa de Ospeti čiji je vlasnik Asociatia Dunarea la Cazane.
Soba je živopisna, a sutra me očekuje, po nekim saznanjima, najgori/najopasniji deo puta od Oršave do Đerdapa…
Rekapitulacija svih tekstova napisanih na temu putovanja Vršac-Đerdap-Vršac nalazi se na adresi: https://biking.rs/dunav/