Kremna, poznata po proročanstvu, Trabićima, najčudnovatije i najizazovnije selo Srbije, odabrana je da bude moj bazni kamp. Dočekala me je nakon avanture Zlatibore, pitaj Taru, a biće mi dom i naredna dva-tri dana.
Kremansko proročanstvo je nikad dokazano, ali uvek lepo zvuči. Tako jedan od zapisa glasi:
Kada budu teška vremena u Srbiji, spas će se tražiti u tri krstaste gore, smatra se da je to potez Tara, Zlatibor i Mokra Gora.
S obzirom na visoke temperature, dugotrajnu sušu i uopšte vrelo leto, čitava Srbija je usijana. Došla su zaista neka teška vremena, a ja sam spas potražio u tri krstaste gore. Nakon Zlatibora, danas je na red došla Mokra Gora.
Kremna – Mokra Gora – Kremna
Postojale su neke opcije da do Mokre gore tj. Šargana/Drvengrada stignem i šumskim putem, ali ipak sam krenuo magistralnim putem. Mnogo je saobraćaja, nije baš neka uživancija, ali sve je bilo dobro dok ne ugledah tunel. Sada sam morao da nađem alternativu, dug tunel, šleperi i mnoštvo vozila… ne bih se usudio, da uđem u tunel. Srećom, nije bilo teško, pre izgradnje tunela, stari put je vodio u brdo i vodio ka istom cilju. Divota, put je zapostavljen, nema nikoga, šuma. Noćas je padala kiša (samo ovde, najveći deo Srbije se i dalje prži), tako da je u šumi zaista prijatno i sveže.
Stižem na deo puta koji je zasut kamenjem, ne deluje kao odron? U brdu, gore čujem da radi neka mašina koja struže kamen. Čujem, a uskoro je ne čujem. Provlačim se kroz kamenje, malo vozi, malo pešačim. Kako sam prošao, ponovo čujem mašinu. Znači, neko tamo gore, u brdu iznad mene je video da ja prolazim i zastao sa radovima. Svaka čast, neko misli na mene. Kasnije ću još bolje povezati stvari, ali o tom po tom.
Šargan i Drvengrad
Mada sam pokušao, kroz njive i livade da stignem u Šargan, morao sam da se vratim na magistralu. Nizbrdo, pa je bilo i brzo. Stigao sam do spomenika, parne lokomotive i železničkog muzeja na otvorenom. Lepo uređeno, čisto, ima dosta posetioca. Idem do početne stanice Šarganske osmice i veoma strmim putem penjem se do Drvengrada.
Nisam bio spreman da sada ulazim u kompleks samo da bih popio kafu. Jedna gospođa je nešto radila oko obližnjih apartmana, pa je upitah da li bih tu mogao da popijem kafu? Da, skuvaću Vam. Uvela me u dvorište apartmana, tu je i neka letnja kuhinja. Skuvala mi kafu, pokazala gde je česma, da natočim vode i ode… svojim poslom. Čeka me dug i naporan uspon, pa se tu lepo odmorih i susretoh još jednog biciklistu koji je namerio putem kojim i ja planiram. On se nije zadržavao, već put pod noge, tj. pod točkove.
Plan je da se popnem do neke tačke, skrenem desno, kroz šumu stignem negde iznad Kremne i spustim se u selo. Put je asfaltni, nešto uži, ali nema mnogo saobraćaja, svuda je šuma, uživancija. Svako malo ja preteknem onog biciklistu, pa on mene. Crnogorac, mlad, krenuo je ko zna kad, prešao je ko zna koliko brda i planina, a sada mu je cilj da se popne na Taru. Razlika je što ja imam elektro asistenciju, a on je nema. Otud se stalno i mimoilazismo, ali njemu svaka čast, vozi iz sve snage… E, da sam malo mlađi.
Kremna te zove
Nakon što sam od jutros prešao 25 km i popeo skoro 1000 metara, vreme je da skrenem desno. Kako sam zastao, tako se desilo i da me pretekne Crnogorac, pa se tu i pozdravismo. Sada šumskim putem stigoh do skijališta i hotela Iver. Nisam morao da se spuštam niz skijalište, već sam prošao kroz hotel tj. njegovu terasu da bih prešao na susedno brdo. Hotel je u nekoj fazi održavanja, restauracije čuju se unutra neki majstori, glodalice, testere ili sl. Ali, divno je mesto gde se nalazi, pogled malo upropašćen nekim građevinskim materijalom u podnožju, ali lepo, vrlo lepo.
Uživanje se nastavlja, svuda je gusta šuma, a sada i idem nizbrdo, lagano. E, kada sam izašao na širok zemljani put i ugledao buldožere sve mi je bilo jasno 😊. Našao sam se zapravo na putu iznad onog zasutog kamenjem. Odlično, sada sam se vratio na onaj kojim sam pošao jutros. Uskoro tabla Kremna. Odmor, pa u restoran, sinoć je bila čorbica, danas nešto konkretno. Uskoro pada noć.
Kremna – Visoka Tara – Kremna
Za danas sam predvideo da obiđem stazu koju Peđa Šupurović imenuje kao Visoka Tara (Tara-OS1). Mada sam pokušao da pronađem i na Taru se popnem nekim neasfaltiranim putem, ostao sam na asfaltu. Ponavljam „Kasni doručak/užina/rani ručak je pola komplet lepinje, druga polovina je za poneti.„ (videti: https://biking.rs/biciklom-po-tari/). Prethodne godine sam se popeo na Taru sa severne strane, sada sa istočne, a u planu su i druge dve strane sveta. Ulazim u predivne, četinarske šume Tare.
Ovoga leta teško je bilo naići na bare na putu i blato, ali ovde i to doživeh. Vidikovci, zelenilo, tišina šume. Uživanje za sva čula. Nema gužve, dopisujem se sa onima koji su dole. Skoro je podne, a ja šaljem poruku: „Gusta četinarska šuma. T=24oC. Raj 😊. Tamo dole je značajno iznad 30oC. Trudim se da što duže ostanem u hladovini i žao mi je kada moram da krenem nazad u svoj bazni kamp. Treba se spakovati i sutra ranom zorom odvesti na voz.
Srbija, brale!
Prijatno jutro, napuštam tri krstaste gore, stižem u Užice i sedam na voz. Bicikl na svom mestu, kao i ja. Dobar pogled na bicikl, ali i na WC. Kondukter u WC-u nešto pritiska, čuje se neki vazduh da šišti, kompresor, šta li? Krenusmo ka Beogradu. Ispred mene je baka i unučad, dečak i devojčica. Pored je majka sa dve devojčice i bezbroj torbi, kofera…
Negde na pola puta, neka je frka sa WC-om. Jedna od devojčica sa desne strane je bila u WC-u objašnjava majci ne mogu, sačekaću. Kondukter opet interveniše. U pozi je koju bih opisao kao da igra popularnu društvenu igru Twister. Jedna noga mu je na wc šolji, drugom se održava na podu, jedna ruka pritiska taj neki ventil.. drugom, balansira u vazduhu! Zapravo, šolja je zapušena i on pokušava da je otčepi. Slaba vajda, šolja je uskoro puna i osim što se izlila po prostoru WC-a, sada već voda izlazi i razliva se po vagonu.
Ona baka je zadremala, a unučići ugledavši baru u vozu kreću da skakuću po njoj. Evo i stručnjaci kažu: Dozvolite detetu da skače po baricama i da uživa u kiši. Baka se budi i videvši šta rade, podiže ih na sedišta, tako da stoje na njima… i suše obuću.
Zabavi nema kraja
Dolazi druga baka iz voza sa unukom i kako niko više ne ulazi u WC, nosi sa sobom i praznu plastičnu flašu od vode. Dečak tu, ukraj WC-a obavi radnju u flašicu. Dug je put, stiže još jedna majka sa sinom. Zbunjena šta se dešava? Ova baka joj dodaje flašicu i kaže: može da piški, ovde u flašicu! I Lazar to uspešno obavi. Sad ova žena stoji zbunjena, šta da radi sa flašicom? Nakon nekog vremena se okrene, Lazara nema. Doziva, Lazare, gde si Lazare! Prolazi kroz čitav voz noseći onu flašicu i nalazi Lazara na svome mestu, sedi opušteno i olakšano. Vraća flašicu zakonitoj vlasnici iste, a ova nekako već rešava stvar. Tragikomično.
Voz je kasnio u dolasku te sam se malo duže zadržao na Prokopu, ali do Vršca lako i udobno.
Kremna – Mokra Gora – Tara, 14-16.08.2024.