Skoči na sadržaj
Почетна » Blog » Tekija – Donji Milanovac

Tekija – Donji Milanovac

    Danas je Google (za bicikliste, ali i sve ostale) ovako dizajniran:

    Google za bicikliste

    Posvećen je Đinu Bartaliju, najpoznatijem italijanskom biciklisti, zanimljive biografije.

    Google je za bicikliste značajan i za mnogobrojna objašnjenja, ali i savete, mape, trekove… i ja ga intenzivno koristim na ovom putovanju. 

    Na put krećem oko 9 sati, a sada po prvi put ne znam gde ću narednu noć spavati. Cilj je Donji Milanovac. Momak iz TIC-a (Turistički informacioni centar) u istom mestu mi je obećao da će se potruditi da mi nađe adekvatan smeštaj (pošto sam opisao šta mi je zaista potrebno).

    Jutro je promenljivo oblačno, ali osim što je oblaka sve više, osećam i sve jači vetar, posebno na mostovima. Sledi i najveći uspon na celokupnom putu. Poprilično dugo sam vozio i tek pri vrhu prešao na pešačenje/guranje bicikla. Na vrhu odmor u idiličnom okruženju, a u daljini se ukazuje Dunav iz nove perspektive.

    Google za bicikliste - Golo Brdo

    Kako se spuštam nizbrdo tako se ređaju već viđeni prizori iz Rumunije, ali baš ova „nova perspektiva“ čini da se lepota ovoga predela doživi u novom sjaju. Oblaci čine da su i fotografije pomalo sumorne (zato ih i postavljam mnogo manje od očekivanog), ali od pojedinih prizora zaista „zastaje dah“.

    Tuneli – veliko iskušenje za bicikliste

    Put je odličan, odmorišta sjajna, posebnu pažnju na jednom mi je privukao „češalj za bicikle“. Uskoro stižem i do tunela koji su nedavno uređivali putari (videti: https://biking.rs/gornja-dubova/).

    Osim što se asfalt još uvek „lepi za točkove“, oduševljava me naredno obaveštenje:

    Pritisnem dugme, ništa. Pokušam da zadržim par sekundi (tako se uključuju/isključuju svetla na mom biciklu), ali ništa se ne dešava. Koliko sam bio oduševljen, sada sam duplo više razočaran.

    Google za bicikliste - signalizacija u tunelu

    Ipak na izlazu iz tunela, za utehu, radi polovina displeja.

    Google za bicikliste - tunel

    Prolazak kroz tunele je posebno iskustvo, prvih par kraćih i nije bilo tako komplikovano, ali kada je u pitanju 200-300 metara, dok se oči ne prilagode na mrak. Ipak, saobraćaja je malo i srećom, nisam imao loših iskustava. Uz put ponovo nailazim na kupine, ali ovaj put domaće, nema potrebe da objašnjavam koliko su „slađe, zdravije, ukusnije, krupnije…pune vitamina“ od onih sa druge strane Dunava. Nikako ne mogu da se oslobodim utisaka iz noćašnjeg smeštaja: tokom večere, domaćin se svojski trudio da mi objasni kako soma ulovljenog u Tekiji ne treba stavljati u pac, pošto „ima ukus“. U „pac se stavlja riba ulovljena u Vojvodini i Beogradu, ili morska, ona ima taj neprijatan…“, zamalo da me uveri da je ovdašnja riba već prirodno i usoljena.

    Pristižem u Porečki zaliv, nije to onaj Poreč u Istri, da ne bude zabune, ali su prizori veoma slični:

    Momci voze bicikle punom snagom, oni su na treningu, ne na proputovanju. Razmenjujemo srdačne pozdrave (i fotografija je malo mutna, pošto je načinjena u pokretu).

    Google za bicikliste - trekovi i mape

    Google – pomoć za bicikliste u potrazi za smeštajem

    Stižem u Donji Milanovac, kasnije ću shvatiti da mi je juče momak iz TIC-a poslao mejl „Nazalost, V.. smestaj nije slobodan, ali Vi svratite kod nas u Info centar i pronaci cemo nesto za Vas.“ U TIC-u sam, sada je tu drugi momak; „kolega će doći u pola 3“. Sve ponovo objašnjavam, ali njegov odgovor se svodi na: „Nema šanse! Niko nije spreman da uloži, to su postojeći objekti/sobe, prilagođene izdavanju. Uvek je to sprat, gde niko ne živi. Vlasnici su u prizemlju.“ Pomišljam „kako nam nedostaju EU fondovi, dva od tri smeštaja u Rumuniji su bila izgrađena tim sredstvima.“

    Upućuje me u smeštaj M… oni me šalju u J…, a oni u smeštaj A. Nema nikoga kod kuće. Na telefon se niko ne javlja. Smračilo se, vetar se razduvao, postajem nervozan.

    Pred kućom se zaustavlja Punto, izlazi čičica… objašnjavam mu šta tražim, a on pita: “odakle si, iz Vršca“, potvrđujem. Kaže: „Pa, moja žena je iz Temišvara – Angelica“. Vodi me preko puta ulice u apartman kakav sam zamišljao. Super, kućica koja se „sakrila“ između stambenih zgrada, bicikl je u malom hodniku, a soba, kuhinja i kupatilo su isto tako mali, ali „po mojoj meri“. Zaključujem: „Eto, morao sam i u Srbiji da se smestim kod Rumunke da bih bio zadovoljan!“

    Da ne bude zabune, ja sam u prizemlju.


    Rekapitulacija svih tekstova napisanih na temu putovanja Vršac-Đerdap-Vršac nalazi se na adresi: https://biking.rs/dunav/

    Translate »