fiNIŠ – od Požarevca do Niša

Finiš – po definiciji:kraj, završetak, završni deo trke, završna borba, predviđen je da bude u Niš. Prvi dan ima svoju priču (Niko nije umoran – od Beograda do Požarevca) pošto je bio prepun iznenađenja, barem za mene.

Nastavak puta, verovao sam, biće otkrovenje barem po definiciji sa popularnog Vukajlije – Menjanje starog krova na kući, novim. Označava početak nove ere koja će trajati 25 godina, sve do ponovnog menjanja „biber“ crepa. Ali nije bilo tako ☹

Još malo Požarevca

Dvorište Gimnazije u Požarevcu bilo je prepuno studenata, građana, ali i TV ekipa. Prostorija u kojoj je poslužen doručak bila je još punija, posebno hrane i napitaka. Prepun dugačak sto, voda, jogurt, sokovi, kafa, čaj… za svaku pohvalu.

Obavezan je selfi sa ekipom…

A kada smo sami videli zajedničku fotografiju, shvatili smo koliko nas je zaista. Oni koji su pratili iz udobnosti svojih domova takođe su slali poruke u kojima se dive brojnosti. Procena je oko 250 biciklista, to je gotovo 5 punih autobusa. Trebalo je obezbediti smeštaj, hranu i svu logistiku za taj broj ljudi, impresivno.

i obavezno pumpanje

Na putu ka Jagodini

Vreme je korektno, vozimo sad već kao iskusni borci, prva pauza je u Aleksandrovcu. Nije bilo dočeka, sami smo sa sobom. Naredna pauza su Žabari, ovde nas već čekaju građani, a ja se družim sa čika Ivanom i njegovom suprugom. Čika Ivan postavlja zanimljivo pitanje (vidi fotografiju). Nakon 16 minuta tišine, nastavljamo do Svilajnca, ovde je više ljudi, skromno, ali iskreno. Još nekoliko pauza i u 5 sati, nakon 85km stižemo u Jagodinu. Na trgu doček, ima dosta ljudi, hrane, pića. Razgovaram sa profesorima srednje škole (i/ili Gimnazije). Vozimo se ka hali Jasa gde je predviđeno noćenje i tu doživljavamo i neprijatna dobacivanja pojedinih prolaznika… nije prijatno, ali tako je.

U samoj hali susrećem se ponovo sa gore pomenutim profesorima gde mi se jedan žali kako je bilo „teško sakupiti sredstva i organizovati, svi se izvinjavaju, ali dali su pare i oni za koje nikada ne bih rekao da će dati… ipak napomenuli su, nikako me ne spominji“.

Nedaleko od hale nalazi se i moj smeštaj, ponovo gratis. Čovek ni po koju cenu ne želi da mi naplati, čak je ponudio da ako još neko nema smeštaj slobodno dođe, ima praznih soba. Pomenuo sam ovu mogućnost svojoj ekipi, ali radije će biti u hali sa saputnicima.

Daleko je finiš – od Jagodine do Kruševca

Sinoć i jutros je u hali bilo dovoljno hrane i pića, ali je u odnosu na prethodnu stanicu ovde mnogo više tražena medicinska pomoć. Jagodinci su bili pripremljeni, bila je obezbeđena stručna pomoć, masaže i sl. Drugi dan vožnje je bio test izdržljivosti.

Danas na put krećemo već dobro uhodani i u kondiciji iščekujući fiNiš.

U Ćupriji su nas dočekali gimnazijalci i građani, ali nismo se mnogo zadržavali, žurili smo u Paraćin, postojao je za to dobar razlog. Tužan, ali značajan.

Anja Radonjić je Paraćinka koja je izgubila život ispod nadstrešnice u Novom Sadu. Stigli smo na vreme u Gradski park i pored spomenika Branku Krsmanoviću održali 16 minuta tišine. Bio je prisutan i Anjin otac i sve u svemu bilo je dirljivo i tužno. Velika tuga.

Svakako, kako smo se udaljavali od Beograda postajalo je očigledno – Što južnije, to tužnije. Finiš je blizu, ali nema ljudi na ulici u naseljima ni da nam mahnu, podrže… svi su u svojim kućama ili ih uopšte ni nema. Nikav doček nas nije iznenadio, zaustavio… Pauza na benzinskoj pumpi i samo vozimo, vozimo… Možda Kinezi imaju odgovor:

Ko će ga znati?

Tako, malo nikakvi stižemo u Kruševac. Ovde je gužva, veliki grad, ali ima i ljudi. Ovde sam već ranije obezbedio, verovali ili ne, gratis smeštaj, odlična lokacija, ljubazna gazdarica, a soba vrh. Toplo, čisto… divota, baš se opuštam. A u blizini je i dobar restoran, večera, pa san.

fiNIŠ, konačno

Dobro naspavan, odmoran, stižem pred sportsku halu gde su studenti spavali. Malo je haotično, svi su ubrzani… kažu, mora da se izađe do 9h iz hale. Pitam za doručak… „pa, bilo je nešto“. Odoh da kupim neko pecivo, pekare u krugu od 150-200 metara sve prepune studenata, očigledno doručak nije bio dovoljan. Kupih tu više komada bureka i jogurta, vratio sam se pred halu ponudio svojoj ekipi… „ne, hvala…“, ali ipak su uzeli i vrlo brzo svi smo imali masne prste. Kroz kasnije razgovore jasno je da je u Kruševcu bilo „nategnuto“.

Konačno, danas nam se smeši fiNiš. Vreme je nešto lošije nego prethodnih dana, na ivici kiše, ali ostali smo suvi. Tišina od 16 minuta na nekom pružnom prelazu, ko zna gde… Prilično pust kraj i takva i sela, ali priroda je ovde prilično lepa, mada je februar vidi se da bi u proleće bilo lepo ovde voziti se. 

Doček u Žitkovcu, ozbiljan… atmosfera je sada drugačija, što smo bliže jugu, sve postaje malo življe. Pred sam Niš verovatno nam se preklapaju ili poklapaju putevi sa pešacima koji takođe pristižu na fiNiš. Na pauzama se igralo kolo, vozio vozić, zavrtelo se.

Ispred Mašinskog fakulteta je euforično, doček vrhunski, odmah logistika, zajedničke fotografije, mediji. A selfiji samo pljušte, stigli smo svi na nogama i točkovima… pravo slavlje. Ravno 300km u 4 dana, zadnjih dana februara, pravi poduhvat.

Pri kraju avanture

Odlazim u svoj smeštaj. Ponovo se nalazim sa ekipom u centru Niša, pokušavam da se nađem sa Duškom, ali gužva je neverovatna. Sedam nešto da pojedem, a potom u centru ugledam tulumbe u baš, baš klasičnoj poslastičarnici. Dok se sladim pričam sa poslastičarem, kaže sve je i svašta ovde bilo, mnogo toga sam video, ali ovako lepo, kulturno, čisto, nikada nije bilo. Po godinama procenjujem da je majstor bio svedok još i Titovih dolazaka u Niš, možda grešim.

Vraćam se u smeštaj i dočekujem Dušku. Ona je imala razne kombinacije, a poslednja je bila da spava u nekom salonu nameštaja koji drži neka Ukrajinka ili nešto slično. Pokazalo se da je bolja kombinacija da sa mnom podeli sobu u kafiću na autobuskoj stanici koji ima i sasvim pristojan smeštaj. Puno je utisaka.

Dušku sam probudio u ranu zoru da otključa kafić i pusti me kako bih uhvatio voz za Beograd. Ona je nastavila majanje po Niš, a ja sam dugo, dugo putovao do Beograda, a potom u vršački voz i najzad kući posle pet dana, 3 grada, 2 točka i jednog cilja (fiNiš). Bicikl me verno služio i sva oprema na njemu, hvala i njima.

Bila je ovo promena vredna truda, da li je promenila još nekoga?

————

Citati su iz Zabavnika od 07. marta u rubrici Rekli su…o promenama.

Požarevac – Niš, 26.02. – 01.03.2025.