Biciklisti iz Vojvodine idu skelom iz Stare Palanke na Utvrđavanje, biciklijadu od Ramske do Golubačke tvrđave. Skidam bicikl sa krova automobila, kačim torbice, zastavicu, GPS i brzim korakom ka skeli. Nisam sam, pristižu i još dva bicikla tj. bicikliste. Provlačimo se između automobila u redu i brzo smo na skeli.
Stara Palanka polako ostaje iza nas, a sve smo bliže Ramu i tvrđavi koja se vidi već iz daleka. Dunav je miran, sunce još uvek miluje, a oko tvrđave je već uzavrela atmosfera. Prvi polazak Dunav-Transove skele (https://www.dunav-trans.com/) je u 7:30h a biciklisti polaze iz Rama u 8 sati. Plašim se da ću zakasniti, već je osam, a skela se tek približava pristaništu.
Ponovo u žurbi da stignem, zatičem 20-30 biciklista, sve deluje dosta neorganizovano i malo sam razočaran. Neka neformalna komunikacija, gledamo jedni u druge i nekako shvatismo da je vreme da pođemo. Jedan biciklista ili par njih delovalo je kao da zna gde ćemo i kako ćemo. Vozimo se standardnom rutom Eurovelo 6 i u nekom trenutku i iz više pravaca (neki su u Velikom Gradištu otišli levo, neki desno…) stižemo u Gradski park.
Stara Palanka, Veliko Gradište, sve sam pomešao pa spominjem Staru Gradišku
U svim kasnijim razgovorima i opisima pravio sam ovu grešku, ni sam ne znam zašto mi se to događalo. Stara Gradiška je u Slavoniji, Hrvatska, ali nekako mi se sve pomešalo u ovom arhaičnom kraju.
U Gradskom parku okupilo se mnogo više biciklista iz mesta i okoline. Zaključujem iz kratke priče da su biciklisti iz udruženja Eco Bike iz Požarevca bili neformalna predvodnica od Rama. Usledila je podela majica, kojih nije bilo dovoljno za sve učesnike (pa i mene), tako da se nadam da će naredne godine organizacija biti značajno bolja. Istovremeno se nadam da ću i ja ponovo biti u koloni biciklista koja je nakon zajedničke fotografije krenula ka Golupcu. Na početku kolone su bila policijska kola, ali sveukupno vozači koji su nam dolazili u susret ili su bili iza nas su se veoma bahato ponašali. U Vincima je bila pauza, ovde je na raspolaganju bila voda u flašicama (doduše prilično topla), ali videlo se da organizatori ipak misle na nas.
Evo kako su biciklisti krenuli u vožnju i koliko ih ima:
Biciklisti vole biciklističku stazu, ona je prava oaza, ali sledi opasna faza
Nakon pauze vozili smo uglavnom biciklističkom stazom koja je jednim delom već postojala, a deo je bio u izgradnji 2018. godine kada sam vozio Dunavsku rutu (https://biking.rs/tvrdjava-u-ramu-golubac-vrsac/). Sada je sve u odličnom stanju, ali opet neki biciklisti prate policijsko vozilo, drugi idu ovom stazom… Stigosmo u Golubac, u centar mesta. Još jedna zajednička fotografija i upozorenje da pošto nastavljamo magistralom treba pažljivo voziti, držati se desne strane puta, pratiti policijsko vozilo i sl. Poštujući ova pravila nakon par kilometara stići ćemo u tvrđavu Golubački grad.
Iz nekog, nepoznatog razloga po izlasku na magistralu krenula je potpuno nerazumna i nepotrebna trka!!! Policijski auto je krenuo brzo, a grupa biciklista je to prihvatila kao izazov i sve se uskoro pretvorilo u „razbijenu bandu“. Automobili su sada preticali svuda i svukuda, biciklisti su bili smetnja, vožnja po putu koji je inače uzan i nepregledan postala je pravi „rulet“. Nepotrebno, glupo, opasno i potpuno u suprotnosti sa onim što biciklijada treba da bude i da predstavlja.
U Golubački grad biciklisti ulaze na velika vrata
Široka kapija koja verovatno služi više u poslovne nego turističke svrhe otvorena je širom za učesnike biciklijade. Bicikle smo ostavili ispred ograde i idemo u dvorište ispred tvrđave na još jedno zajedničko fotografisanje.
Opet prilično neorganizovano, svi su se postavili za fotografisanje kada smo shvatili da nema ko da fotografiše, istrčah pred grupe i… na zajedničkoj fotografiji me nema, pošto sam bio fotograf. Otud selfi. Kasnije je još par učesnika zabeležilo ovaj trenutak…
Istovremeno je bilo zanimljivo i to da su pojedini biciklisti bili u biciklističkoj obući koja je veoma nezgodna za hodanje po kamenoj stazi. Ima klips, zakačaljku kojom se cipela/patika vezuje za pedale, nešto slično kao kod skija (za one koji nisu u materiji). E, oni su birali da hodaju po travi, a par uniformisanih lica – obezbeđenje, jurcalo je za njima, na sve strane, opominjući ih da to ne čine.
Za finale pecivo, pasulj, sokovi, pivo, voda, ali i jedna flaša…
Ručak iznad košarkaškog terena, nakon povratka sa tvrđave, bio je najbolje organizovan. Pecivo je bilo odlično i na njemu sam se i zaustavio, nešto me pasulj nije privlačio, što ne znači da je isti nije bio isto tako odličan. Svega je bilo dovoljno, kafa tradicionalno dobra, a nezvanično je kružila i jedna flaša rakije… Nije baš u duhu biciklizma i temperature preko 30 stepeni, ali mnogima je prijalo. Zadovoljni i u dobrom raspoloženju smo se i rastali.
Biciklističke staze u Podunavlju
U povratku sam u mestu Zatonje slučajno skrenuo na put koji mi se učinio bolji, novoasfaltiran i… Shvatio sam da se vozim biciklističkom, još uvek ne potpuno uređenom stazom koja vodi do Rama. Nakon nešto više od mesec dana: https://www.ebranicevo.com/otvorene-biciklisticke-staze-u-podunavlju ministar Memić je „svečano otvorio biciklističke staze Vračev Gaj – Stara Palanka i Ram-Zatonje. O ovoj prvoj pisaću, nadam se u drugom prilogu. A druga je zaista odlična, uz sam Dunav, uživancija. Na dan 30.06.2024. ova staza je zahtevala još rada i detaljisanja, a da ne bude zabune, prva je već tada bila u perfektnom, besprekornom stanju.
Nažalost, obe su slabo zaštićene i bio sam već svedok da ih koriste i putnička vozila, a verujem da ih ni traktori ne zaobilaze, ali „šta je, tu je“.
Usledio je povratak skelom u Palanku, bicikl na krov auta i povratak kući. Loša organizacija mi je, ovaj put, izazov da sledeće godine proverim ima li poboljšanja.
Pojedine fotografije su preuzete sa: ECO BIKE – Požarevac
Ram/Veliko Gradište/Golubac, 30.06.2024.