Biciklom po Rumuniji do Gornje

Biciklom po Rumuniji nastavljam svoje putovanje.

Danas počinjem od kraja. Onog trenutka kada sam se našao na ulazu u Villu Rustica (moje novo prenoćište), počele su prve kapi. Nakon par minuta usledio je pljusak. Niti jedna prognoza nije za danas najavljivala kišu (što ne važi za npr. utorak). Grmljavina je počela već nešto ranije… tako da mi je bilo jasno šta sledi. Imao sam ludu sreću.

Putovanje biciklom se već danas „isplatilo“. Nakon prijatne noći u Bazijašu, koliko je prijatna govori i činjenica da je moj plan bio da na put krećem oko 6-7 sati, a jutros sam se probudio tek kad telefon više nije dozvoljavao da ga „snoozujem“. Nakon svih priprema, oko 9 sati sam bio na početku stani/kreni vožnje. Sve vreme, uz put, Dunav je verovatno prilično plitak pošto liči na močvaru. Mnogo je rastinja, trske, lokvanja… Ovakva konfiguracija odgovara mnogobrojnim ptičijim vrstama, pa sam se ja tako veoma često zaustavljao. Fotografisao sam raznorazne, nazvaću ih jednim imenom, čaplje, ali i info table postavljene sredstvima EU.

Biciklom po Rumuniji – močvare i barske ptice

Vrhunac je ogroman prostor nakon sela Belobreška, sa osmatračnicom i bezbroj izrazito fotogeničnih ptica.

Do sela Pojejena (čita se Požežena, isto kao i selo u Srbiji, preko Dunava, koji je i u ovom slučaju kao neko ogledalo) ima 19km ovakvog puta, po neko seoce, a prodavnice nigde na vidiku. U Požeženi se uključujem na glavni put i nalazim prodavnicu u kojoj prodavačica odlično govori srpski, te obezbedih sebi doručak. Ovde postajem svestan još jedne zanimljive/tužne činjenice. Kada sam joj zatražio hleb, ona se dobrovoljno odrekla tri parčeta od svoje vekne. U prodavnici ima hleba samo za one koji su ga naručili. Da ne pričam sada o tome koliko se hleba u gradovima baca i td i td.

Odavde počinje bolji put (što meni i nije važno), ali i gušći saobraćaj. Put se polako udaljava od Dunava. U selu Mačević sa bicikla, vozeći, fotografišem kuću sa natpisom „Cazare“ (izdavanje soba) i brojem telefona, možda će nekome zatrebati…vlasnik se uporno (moram da upotrebim ovaj izraz) dere da se vratim i vidim sobe i sl. Što na kraju i učinih, on dobro govori srpski i ima još jedan objekat na Dunavu i … lepo se mi tu ispričasmo.

Biciklom po Rumuniji – info centar, table i mape

Uskoro stižem u Moldovu staru i novu (Veche/Nouă) nisam baš shvatio koja je koja i gde je granica između ovih mesta, ali sam suprotno ponašanju kada bih vozio kola, ušao u mesto/mesta ne produživši obilaznicom oko istih. Ovde sam našao ono što posebno volim; turistički info centar (o mom obožavanju ovakvih objekata najviše znaju oni koji su putovali sa mnom). U centru je devojka sa kojom isto tako razgovaram srpski, ona je bila, i dolazi često u Vršac, a na kraju sam, nakon upisivanja u knjigu posetilaca, bio i fotografisan ispred info centra, pošto im je neophodan „vizibility“ tj. podvrda da su evropske pare potrošili sa svrhom.

Vozeći se biciklom po Rumuniji od Moldove/a kreće najdosadniji deo puta. Udaljen od Dunava, ali su me masline koje rastu uz put podsetile na vožnju bicikla po grčkom primorju (obavezno pogledati: Olimpijska regija, od istog autora).

Dosadu prekida ponovno približavanje Dunavu i ukazivanje Golubačke tvrđave na našoj (srpskoj) strani. Naredno zaustavljanje je u još jednom info centru na samoj obali preko puta tvrđave. Dve rumunke su uporno pričale svoju priču, pa sam morao da se „nakašljem“ i zamolim ih da mi daju jednu od mnogobrojnih, na stolu rasutih, info mapa. Obaviše to ne prekidajući svoju priču i ispratiše me bez „La revedere“ (rumunski ćao!) ili drugog pozdrava.

Pećina i izvor

Stižem do pećine (Peştera) Gaura cu Muscă (Gaura bite)…ne nalazim adekvatan prevod, gde mi izuzetno ljubazni (kakav kontrast) momci i devojke koji se penju po obližnjim stenama (free climbing) kažu da slobodno ostavim bicikl na omanjem parkingu i da će ga oni sačuvati. Penjem se uzbrdo, napravih lepe fotografije već spomenute tvrđave. Pećina je praktično samo ulaz u pećinu, pošto je ostatak pod vodom, ali ispod je odličan izvor iste.

Fokus sa Dunava preusmeravam na kupine, koje mada rastu pored puta deluju čisto, privlačno i po sopstvenom saznanju slatko.

I uskoro, nakon 53km stigoh, kako sam već opisao, u svoju sobu, ponovo je bicikl moj cimer, ova vila je, takođe, izgrađena sredstvima EU (ruralni razvoj), hrana je korektna, a predveče idem da se počastim papanašima (rumunski „zaslad“ broj jedan).